Šesto dne obeležavanija roždestvo tvojego

Negde na putu ka ovoj jubilarnoj koordinatnoj tački u četvorodimenzionom prostorvremenu, zaboravili smo da primetimo da je svakoj posebnoj pojavi valjano učiniti zasebnu kalibraciju zrelosti. I sad, ni tamo ni ovamo: ne znamo jesmo li već punoletni u e-prostoru ili kao maloletni nemamo pravo čak ni da se izjašnjavamo o tome.

Aj pa sa srećom

Bilo kako bilo, Suština pasijansa je rođena u ovaj dan i čas pre tačno šest godina, prilogom koji tradicionalno ponavljamo i ovde:

– * –

Hello, world!

Razvoj bloga je u toku. Tek se igram sa WordPressom. A kao da imam potrebe za žurbom… Uglavnom, to je to: rođen je. Uskoro će i da prohoda. A možda i da poleti. Letimo i dalje.

– * –

Poleteo je, dakako da je poleteo. I pravo da vam kažem, više puta u ovih šest godina sam u glavi parafrazirao onaj pesnički trenutak Bore Đorđevića boktejeb’o nisam treb’o, da sam znao ja bi’ stao.

Kompasi?Ali, posle svega, kad svedem račun baš svega, trebalo je to učiniti, a da sam znao, učinio bih i pre. Jer, nisam se mnogo držao nijednog pravila osim više puta pomnjanog Pravila Koje Šef Nameće Svim Samurajima Skoja Kad God Nađe Za Shodno Da Naređuje A Samuraj Nađe Za Shodno Da Sluša Šta Mu Se Kaže Broj 00000000001, a koje glasi: “Šef ti izričito naređuje da postupiš po nahođenju.” Jer, pravi Šef zna da je važno narediti, pravi Samuraj Skoja zna da je važno poslušati, a svi zajedno se nosimo u pizdu m… se zabavljamo kao nikada. Znamo pravac, znamo brzinu, ma znamo sve, nego… Neoliberalizam, naš najveći protivnik (možda on i nije naš, ali mi njegovi jesmo sigurno), jači je od nas, pa nas povetarci nose u pizdu mat… u svim pravcima. A to sve naše raspoložive kompase (a imamo ih iha-haj!) čini izlišnim, štaviše mrtvim teretom koji preti da nas brže povuče na dno ako li samo potonemo.

Nije da nije, ima malo vode u potpalublju, ali držimo se na površini još uvek. Nekako.

Nije bitno to što naš kompas trenutno ne služi ničemu. Mnogo je bitnije to što mi kompas nismo izgubili.

– * –

E sad, taj osećaj da bismo potonuli kad bismo dozvolili da nas neko u kalupe stavlja neodoljivo podseća na onaj pogled Franca Biberkopfa kada neko od njega traži da razmisli o situaciji u kojoj se upravo našao.

To podsećanje, pak, uverava nas u to da razmišljanje valja praktikovati, iako je to danas toliko retka pojava da su mnogi koji su razmišljali na kraju otišli u pizdu ma… u penziju. Zato mi razmišljamo pažljivo, između redova, čak i onda kada ni o čemu nema šta da se kaže. Neki se čak i ljute kad ih upućujemo na pravi način čitanja naših tekstova, tako da smo razne napore u tom pravcu sveli na minimum, da izvinete na lambadi, zbog vas.

Zato se, valjda, i proredilo.

– * –

StopA oko mene su i oni kojima se nije pristojno obraćati u trećem licu ako su prisutni. Elem, vi, kojih ponekad ima manje nego što ima angažovanih autora, a koji ste se pred nekim prilogom znali zapitati “šta je sad ovo, suncetiebemžareno”, možda čak i ne primećujući da vas sam čin postavljanja tog pitanja odvaja od većine, često zaboravljate da Suštinu pasijansa čini četa mala ali zajebana, Osam Samuraja Skoja koji svoju privilegiju pisanja na ovom mestu upražnjavaju krajnje obazrivo (videli su šta se Šefu desilo kad je pregoreo objavljujući, pa su namah iskoristili privilegiju mudrih da se nauče pameti na tuđim greškama), ali znajte da se šunjaju prikrajcima i samo je pitanje dana kad će opet da grunu.

Bilo da komentarišete ili prećutite, vaš glas (koji do nas svakako stigne) dobro nam je gorivo za dalji rad. U mentalnim sferama, perpetuum mobile je moguć, kad već nije u fizici: jedni drugima dajemo energiju koja nas motiviše na neprekidno kretanje. Taj zamajac je davno pokrenut i još uvek se vrti živahno, iako to vama ne izgleda tako. Zasad nema znakova da će biti drugačije; ali valja da znate i to da je povremeno usporenje samo sinhronicitet ćutanja. Jer znate – uz svu dobru volju, čak i autori Suštine pasijansa imaju obaveze prema svojoj deci, svom stomaku, svom poslodavcu i šta sam ono još zaboravio. Ah, da: obaveze prema vodovodu, elektrodistrTibuciji, telefonskim kompanijama, internet provajderima, naftnoj privredi, ministarstvu prosvete, ministarstvu zdravlja, ministarstvu finansija i šta sam ono opet zaboravio…

– * –

Biće, biće!Trivija: 6.929 objavljenih priloga za 2.192 dana. To je u proseku 3,1610401459854 priloga na dan, to je više od broja Pi za čitavih, mada nužno zaokrugljenih 0,0194474923956069.

Malo li je? Pogotovo ono 6069 na kraju: deluje nekako monumentalno. I nije bitno što NASA trajektorije putanja letelica proračunava samo sa pet decimala broja Pi (kažu, dobro je tako za održavanje softvera, a putanje se moraju korigovati, pa moraju): nama, kojima se lebac naš svagdašnji nalazi negde drugde, a Suština pasijansa nam služi da se voznesemo u pizdu mat… u visine nedostignute, treba bar 12-15 decimala da bismo se razmahali k’o goveda kako dolikuje.

Komentara je manje nego priloga, samo 6339, pa smo se poklopili ušima. A vi, piiii….šite kad stignete.

– * –

A to što opet neki izbori pokušavaju da se smeste u program proslave šestog dne obeležavanija roždestva tvojego, nije naša krivica. To su oni shvatili koliko smo mi važniji od njih, pa sad surfuju na našem talasu, pizda li im… sram ih bilo.

– * –

Brojaćemo i dalje. Pa dokle izdržimo.

(Simon Philips on drums.)

– * –

Misija Suštine pasijansa je da potakne na razmišljanje, a da pritom ne ugađa nikome, osim možda slučajno. Tako će i ostati dok god bude potrebno.

Puf? Not.

Obećavamo vam da nećemo dozvoliti da nas oduvaju. Jer, ako oduvaju nas, jao vama.

Srećan vam šesti rođendan Suštine pasijansa, dragi naši.

Kim buna binmek ister°!

Ponedeljak k’o ponedeljak, nijedan mačak koji drži do sebe ne voli taj dan, ali red je da proverimo šta se nudi među sadržajima koji su posvećeni ekstremnim aktivnostima. Iznenada saznajemo da se spravama po luna-parkovima sad dodaju i EKG uređaji. Nikad ne znaš kad će neki mamlaz da ti umre usred vožnje, pa makar da imaš dokaz da nije bio dovoljno zdrav kad je seo da se provoza…

Nastavite sa čitanjem… “Kim buna binmek ister°!”

Kako su Bowie i Eno snimili pesmu "Warszawa"

Evo smehotresne interpretacije jedne od čuvenih epizoda u istoriji rock’n’rolla: kako je mogao da izgleda jedan običan dan kada su David Bowie i Brian Eno (dobro, de: i Tony Visconti) stvorili jedan od najčudnijih muzičkih komada u opusu velikog pevača.

Nastavite sa čitanjem… “Kako su Bowie i Eno snimili pesmu "Warszawa"”

Kako slepca naučiti da puca

Istražujući ko je Kurt Quinn, vizionar-izumitelj iz jučerašnjeg jutarnjeg priloga, baš sam se iznenadio kad sam spoznao da je reč o talentovanoj, višedisciplinarnoj, multitemporalnoj, kvazimultiplikovanoj i nadasve harizmatičnoj osobi čudnih kvaliteta koji se ispoljavaju isključivo u kombinaciji sa faktorom iznenađenja na potezu između genija majke mi i jao-jao k-kako m-mm-montira, što nikako ne treba pobrkati sa permanentnim socijalnim nausaglašenostima koje vladaju na tlu između Atlantskog i Tihog okeana i koje su prepoznate kao potencijalni uzrok ovog rada°.

Uglavnom, evo rezultata istraživanja. I kao što rekoh: ovo je očekivani, ali ipak nesvakidašnji slučaj hroničnog poremećaja psihičkog obrasca kojem su pravi vizionari, izgleda, često skloni (v. Julije Cezar, Karlo Veliki, Džingis-Kan, Napoleon Bonaparta, Aleksandar Vučić).

 

_________
° Rečenica od samo šest i po redova? Pih! Loše! Pa nekad sam tako iz cuga govorio po pet minuta. A sad ni dva minuta pisanja. Strašno. Moraću da kupim taj bendžoboš i bacim se na vežbanje.

Parada (1962)

Nekada su se u glavnom gradu socijalističke samoupravne domovine održavale prvomajske parade. Prvomajske parade su se održavale na praznik poznat po imenu Dan rada. Dan rada se slavi svakog 1. maja. A beleške radi, 1. maj je uvek padao prvog dana u maju, tačno jedan dan posle poslednjeg dana u aprilu. I zato istorijske beleške kažu, a ne znamo da li je tačno, da su se prvomajske parade održavale isključivo 1. maja, na Dan rada.

Evo kako je to izgledalo 1. maja 1962. godine, u režiji Dušana Makavejeva.

Nastavite sa čitanjem… “Parada (1962)”

A’levan in a l’eft

I tako, dok se prebrojavaju glasovi referenduma u Škotskoj i dok broj komentara na netu raste eksponenicjalno, ostaje da se pitamo ima li luđeg dijalekta engleskog jezika od onog kojim govore Škoti. To zvuči ovako nekako:

Sad znamo za barem jedan od korena pobude za nezavisnošću. Ponosan neki narod. Voli svoj jezik i nada se da neće više morati da se služi samo engleskim.

Uskoro ćemo saznati koju glavu su Škoti izabrali.