Otputovao, a nije stigao da ispriča sve

In memoriam: David Longdon (1965-2021)

Svet je čudno mesto, a nikad ne znaš šta donosi sutra. Ljudi dolaze u naše živote i odlaze iz njih, ponekad neprimetno, ponekad uz pompu. Kad ti neko postane drag, makar i da ga ne poznaješ lično, a jasno je da je on retka zverka, teško je kad čuješ da ga više nema. David Longdon je bio čovek sa čijim muzičkim delom sam se zbližio tokom nekoliko poslednjih godina. Otišao je iznenada, kad mu vreme nije, u naponu životne i stvaralačke snage, ostavljajući za sobom muziku koju je lako voleti.

Sasvim je moguće da većini vas to ime ne znači ništa. Štaviše, dok se ovo nije desilo, osim Zoće Peacocka, među mojim ličnim drugarima niko ne bi znao ko je to. Eventualno bi tek poneko reagovao na pojam Big Big Train, što je naziv matične grupe u kojoj je Longdon radio.

Pokušaću da sredim misli. Najzad, prošlo je već skoro tri nedelje.

Nastavite sa čitanjem… “Otputovao, a nije stigao da ispriča sve”

Насумица 1975.2

И најзад једна права насумица, јер… ове се фотке уопште не сећам. Оно, није да сам неки светски шампион Баната у добром памћењу, али за практично све фотке које овде окачим знам бар приближно кад, тачно где и углавном како и зашто сам их снимио. Ово, међутим, јок.

За мртву природу се узима да је она сама по себи мотив, уместо да се преко мотива нађе убица… шашави ти Римљани.

Знам само заобилазно. Исти негатив као 1975.1, дакле мај-јун. Где? Па, моја соба, каква је тада била, и фотеље још нису добиле оне лудачке прекриваче од златножутог плиша, какав је данас немогуће наћи. Ћилимови на поду. Не виде се боје… а штета. Видеће се, можда, ако наиђе нека, сликала се та соба подоста. Како и зашто? Вероватно натуралистички троножац (дупе на кауч, лактове на колена), и зато да се мало поиграм својом најближом околиним (не волим реч окружење, откако је постала политичка коректура за опкољавање).

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1975.2”

Sve zbog flaute

Neću da ćutim. Ni onda ni sada. Činjenica o kojoj je ovde reč, zapravo, ide u prilog celoj priči o grupi Jethro Tull.

Niko nije umeo da obori raspoloženje u društvu kao što je to umeo Tužni Pčelar. Boktemazo, bilo je dovoljno da progovori nešto na bilo koju temu i da potpuno izduva svaku želju za životom neodređeno velikom broju prisutnih. Protiv toga smo se borili preventivnim ućutkivanjem. Najlakše bi bilo kad smo sedeli kod Džizusa u dvorištu: osim galame koju smo veselo proizvodili benastim raspravama o svemu i svačemu u senci ispod oraha, neko bi se odmah setio da utrči u kuću i do daske odvrne pojačalo, za koje bi tokom tih okupljanja bili vezani zvučnici na terasi.

Tog dana stvar je krenula po zlu, jer se Tužni Pčelar dočepao teme o kojoj je mislio da zna mnogo, a nije znao ništa. Da bi stvar bila gora po sve ostale, ja sam bio dežurni kontraš; a ja sam gadan kontraš niščima znanjem i informacijama koji to kriju lupetanjem.

A sve zbog flaute.

Nastavite sa čitanjem… “Sve zbog flaute”