Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Jubilarna izdanja nekih poodavno objavljenih albuma dobra su prilika da preispitamo svoj odnos prema tom sadržaju. Ovom prilikom, zahvaljujući izdašnom dodatnom materijalu izdatom pored svežeg remiksa osnovnog albuma, preispitujemo koliko je zaista taj album slab u odnosu na prethodne, kao što o njemu često mislimo.
U vreme dominacije punka i New Wavea već etablirane velike grupe su se našle u problemu. Bilo je potrebno zadržati publiku u trentku kada mediji nisu bili na njihovoj strani. Često su ih predstavljali kao dinosauruse rocka kojima je vreme da nestanu. Diskografske kuće su od njih tražile “prilagođavanje” novim muzičkim trendovima, a svako od muzičara se snalazio na način za koji je mislio da mu pruža najveće šanse.
Ian Anderson se odlučio za neuobičajen korak.
Zanimljiva paralela o mogućnosti potonuća nečeg veličanstvenog.
Svi oni koji su bili u Veneciji slažu se u oceni da je to čudesan grad. Nalazi se u severoistočnoj Italiji, a geografski položaj joj je, kroz istoriju, omogućio da igra veoma važnu ulogu – bila je to raskrsnica između Istoka i Zapada. Zato je Venecija postala važan, možda i najvažniji trgovački centar srednjeg veka i, kako smo naučili iz istorijskih čitanki, prestonica Mletačke Republike.
U stvari, kada govorimo o Veneciji, ne znamo odakle da počnemo.
Nisu se libili da u sopstvenim pesmama mešaju sve što je dobro iz različitih muzičkih svetova. Izvesno, to se pokazalo kao recept za uspešnu dugovečnost na sceni.
Kada se pomene britanski folk rock, prva asocijacija je grupa Fairport Convention. Oni su, zaista, izvršili neku vrstu muzičke revolucije u trenutku kada su počeli da deluju, a njeni članovi su, listom, ostvarili značajne muzičke karijere gde god da su se zatekli prethodnih pedesetak godina. No, kao i kod one zajednice koju poznajemo kao Canterbury scene, cirkulacija muzičara koji su se međusobno družili, razmenjivali ideje i zajednički nastupali učinila je da je gotovo nemoguće razlučiti gde je ko, kada i sa kim nešto radio i snimao.
Očigledno, nije im bilo dosadno.
Hey there you
What’s your claim
While you’re out there
Running in circles you don’t understand
Kada su šefa jednog mladog benda uoči prve zvanične svirke pitali kako se bend zove, on reče “Dawn of the Buffalo” – ideja beše da se imenom oda dužna pošta korenima iz kojih je razvijen muzički stil grupe – ali producent koncerta je to loše čuo, pa je na plakatima odštampano ime “Donna the Buffalo”. Najpre nisu imali kud, a posle im se učinilo kao dobar štos.
Skoro trideset godina kasnije, taj štos traje i dalje, a meni i vama preostaje samo još jedno da se zapitamo:
Kako, za boga miloga, kako je moguće da do sada nismo čuli za ovaj bend?
Nastavite sa čitanjem… “Samo kad bih mogao (da ih čujem uživo)”
Muzičari, kao i ostali umetnici, često znaju da povlače neuobičajene poteze koji iznenađuju poštovaoce njihovih dela. Ako se, recimo, pitate zašto nismo više pisali na blogu o Bobu Dylanu, stvar je jasna – da smo se mi pitali, već biste ovde našli već stotinu priča o njegovim pesmama. Ali je ovaj autor protivnik javnog objavljivanja njegovih dela, pa čemu onda pisanje ako nemamo mogućnost da to ilustrujemo muzikom.
Da ne ulazim u razloge zašto je to tako.
I’m slick as a dealer in a green eyeshade
Aces up his sleeve and he’s not afraid
The mayor and his uniformed monkeys have been well paid
Odavno se kanim da vam ukažem na čoveka koji nam nekako uvek prolazi ispod radara. Bruce Cockburn (čita se ‘Koburn’) je kanadski folk-rock virtuoz na gitari i spada u onu klasu muzičara za koje imam običaj da koristim frazu “zbunjuje me”. Da bih vam objasnio zašto tako mislim, moraću tu misao da razložim na proste činioce. Ali, da ne zaboravimo najvažnije: muziku.
Možda već slutite šta sam hteo da kažem, zar ne?
