Tag: foto arhiva

Једна од пре: жао ми је, Дејве…

Ко се сећа тржишта цигарета из седамдесетих, сетиће се и оне максиме:
ин вино веритас
им раух никотинарм

Но, тема није милде сорте, него вино. За разлику од већине самураја овде, нисам неки винџија, мада сам своје путовање кроз пића започео управо вином. Ваљда сам по том питању остао још увек на летовању, негде у Далмацији, са белим стоним право из флаше (ал’ у издању зем. задруге Вис), а за бело више ни немам друштва. Око мене сви канда преферирају (лалински: волиједу) та афричкоамеричка (српски: црна, енгрпски: црвена) вина.

За разлику од Ђолета Балашевића, који је у својим стиховима вазда тражио некакав спас (од чега то?), па и на дну чаше кад тема захтева, ја сам се након једног од недељних ручкова (који нам је пријатан пожелео утоваривач овдашњи) нешто загледао у остатак вина, обдушевио се бојом и…

(велика је овде)

…примакао светиљку за бицикл, уперио је и почео да шкљоцам. Рачунао сам да плавкасто светло ледовке, преламање са светлом жаруље изнад главе негде у стаклу, и боја самог вина морају нешто да потрефе. И није да сам незадовољан резултатом. Ово је, нехотице, испао један од оних трик снимака, где сви виде нешто што није на слици, а нико не погађа шта је то у ствари.

И сам сам се прешао! Вртели ми се снимци по екрану (подесио сам екраноспаситеља да их врти), наиђе ово и не препознам шта је, него се зачудим откуд ми ХАЛ… као што се прешло још неколико људи кад су ово видели.

Обрада? Ништа, само изрез. И, да, попио ово и сипао још.

Малопродајни случај бабиног колена

Сцена, пре неки дан. Излази баба из самоуслуге, једном руком води унуче, само што није проходало, у другој држи кесе са пазаром. За њом се затварају врата, прикљеште јој обућу, баба се пресамити и дочека на колено, не дотакавши унука. Резултат: одерано колено и занавек бојкот те самоуслуге.

Јер, није им то једина мана. Артикли се појављују насумице, за неке је неизвесно да ли данас имају, као некад кад се ишло у шверц у Темишвар – никад не знаш шта ћеш наћи а шта нећеш. Касе има две, углавном једна обележена да не ради, кренеш ка другој, долази касирка и седа за ону прву. Чему вам служи табла, онда?

ко је довољно луд да памти боје логотипа, погодиће која је фирма

Да не заборавимо и кусур. Износ од 102 динара се аутоматски заокружује на 110, никад наниже. Још нису пробали са уваљивањем жваке уместо кусура, или са продавањем метлице којом чисте мрвице са касе – то су ипак трикови претходне генерације. Али је већ било да уместо пет откуца шест нечега.

Самоуслуга послује по свим правилима капитализма овдашњег. Под један, гледа да ућари колико може и на чему може, и да привуче муштерије како год зна. Да видимо прво ово друго. Nastavite sa čitanjem… “Малопродајни случај бабиног колена”

Једна од пре: Бочек

Не знам ни сам на колико концерата Корни групе сам био. Почев од неког тамо јануара 1968 у биоскопу код Шећеране, па до опроштајног концерта 1974. Негде на пола тог пута ми је пало на ум да на свирку понесем и фотоапарат.

а имала је и кожну футролуТада сам од опреме имао само ћалетову стару Регулу (већ споменуту, ако се не варам) и позајмљен блиц из клуба. Концерт који сам сликао је одржан септембра или октобра 1972. у старом Дому омладине, изграђеном још у претходном веку. Зграда је крпљена и преграђивана, и имала је две веће сале. У једној је радио диско, а у другој, тзв. јорган сали (јер је на простору где је позорница једно време неки јорганџија држао радњу) су се одржавале игранке. Под је био штогод нагнут, као у биоскопу, али су седишта најчешће била извађена и ту се играло. Концерти су се гледали стојећки, у неопишљивој гужви – Дом је могао да прими око 700 људи, а редовно се продавало по 1300 карата за вече. Понекад су се тамо приказивали и филмови (и одједном би се појавила седишта), чак сам и ја једном изигравао кинооператера (са 16 мм траке, то сам већ умео, а филм је био “З” Косте Гавраса, који уопште нисам видео из оне кабине).

Пушило се слободно, и дим је већ око 21:30 могао да се сече на коцке, а девојкама би цурило црно из трепавица. На шта личи фотка блицем у задимљеној просторији? Па… добро сам и прошао:

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: Бочек”

Uhvatiti muvu u letu

Fotografija je rezultat trenutka uhvaćenog u večnost, ponekad na incidentni način, kao predmet slučajnosti… Ali – stani malo: da li je baš tako? Možda se u fotografiji nalazi i malo veći zalog? Budete li pažljivi u tumačenju priče o šest fantastičnih fotografija, shvatićete da ima ljudi koji su spremni da idu do kraja (svakog kraja) za jednu fotografiju.

Nastavite sa čitanjem… “Uhvatiti muvu u letu”

Једна од пре: пецарош поред моста

Никад нисам волео да ретуширам слике. Ваљда зато што сам видео како то раде месни фотографи од заната – четкицом, примети се из авиона, и сви на матурском таблоу некако изгледају исто.

Светлокомора, ака Лајтрум, има нешто могућности за ретуширање, што ми је више него довољно за оно мало што ми понекад затреба. Ево, овде сам, признајем, немо’ ме бијете, просветлио талпу око пецароша. Добио је сценског светла колико му треба да се лепо види и да привуче пажњу.

(велика је овде).
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: пецарош поред моста”

Једна од пре: где си нашао толику бару

Историја, веле, уме да се понавља, али као фарса. Улажем изузетак: опет ме госпоја отерала да фоткам (тј да одвезем ћерку до фризера и сачекам да буде готова), и опет сам јако задовољан серијом.

У међувремену је прошло тридесетак година, небројене хиљаде возова, људи, ко умро ко се родио, ко нестао ко се појавио… а у рукама Канон са телеобјективом, јер сам имао на располагању жути сат. А, не, ћеркин фризер јавља да ју је померио на нешто касније, дакле плави сат, дакле слабије светло, дакле стандардно стакло. Она код фризера, а ја цуњам по крају где ми је некад била фирма, и где никад нисам имао времена да застанем и завирим, осим кад смо неког чекали и шизели што га нема, што опет значи гледање на сат и низ друм, а не…

Ово је међу последњим снимцима у том сату, кад сам већ обишао и новоградњу у Дунавској (са нагласком на у, она са нагласком на а је у Новом Саду), и пијацу, и надвожњак.

ништа без бабе на бициклу

(велика)

Овде сам се двоумио на шта да изоштрим – на осветљену кућу, на крошње? Из трећег покушаја се тек сложило – мало сам подигао објектив да се виде и куће и одсјај у бари, а спустио фоткалицу да буде тик изнад воде. И онда наиђе баба на бициклу, штета само што није имала светло на њему. Остало је само да шкљоцнем тачно онда кад је баба била тамо где сам хтео. А шта сам изоштрио? Саму бару. Са широким објективом и остало је довољно оштро.

Шта не ваља на фотци? Пре свега размера. Однос 1:1,208 је ни тамо ни овамо, нит је баш квадратан, нит је 3:4, ближе је 5:6 који не постоји у литератури. Па шта, на те ствари никад не гледам, изрезујем тако да на слици остане оно што хоћу да покажем, а из ње испадне оно што нећу. Друго, нема некаквог стецишта, све је раштркано, око посматрача лута цик цак, не зна на чему да се задржи. Ако је баба тако битна, што није боље осветљена (зато што нема светло на бициклу, гласи тачан одговор). Али ово није та врста фотке са једним комадом меса а све остало салата; ово је… призор.

Да разјасним наслов. Кад сам приказива улов из овог фото сафарија, госпоја ме баш то питала, где сам нашао толику бару. Разлог више за задовољство: најбоље ми годи кад није јасно где сам и како снимио, нарочито не онима који су туда прошли сто пута. Бара није шира од 30цм. Сад кад је већином асфалтирано и избетонирано све што треба, тешко је наћи добро блато или већу бару. Мада… знам нека места, али околина им се састоји од американоидних сивих коцки, што не волим ни да видим а камо ли да усликавам, нема старих шарених кућа.

Једна од пре: земља, вода, град

Био сам тад у некој пси’ћкој фрци, беба у кући, ја дипломирао и схватио да се нећу скоро запослити. Жена ме пошаље да се, хм, бавим фотографијом, колико да мало оладим и не сметам по кући.

А оно јануар-фебруар 1980, Чеди секу ногу, напољу свуд некакво блато, развлачи се по асфалту, наишло штогод сунца али не стиже да га осуши… е, то ћу да фоткам. Да се серија не би звала “блато”, измислим квазипоетски наслов за ко разуме схватиће, мазнем теле од 300мм из клуба и кренем. Нисам, наравно, морао да идем далеко: ово је снимљено одмах иза ћошка.

бандера је некад била двострука, бетонска, о њу смо се запљувавали за жмурке

(велика је овде)

Блата је било на све стране јер је било више возила него асфалта. Нарочито је недостајало места где камиони могу да се паркирају, па су обично стајали било где уз друм, газећи по травњацима где ускоро не би било ни траве уз ивичњак (који ивичњак?). Бочне улице нису биле асфалтиране, и шта год да је насипано убрзо би, после следеће боље кише, било преорано точковима, а онда и разношено по асфалту. Друга страна ове улице је умела да има колотечине дубоке по пола метра, а нема ни петнаест кућа на ту страну. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: земља, вода, град”

Једна од пре: месечина

Троножац, ака статив (мушко од стативе) је једна од оних фото потрепштина које вам углавном не требају. Али кад треба, треба ко леба.

Јер без доброг статива, ова фотка не би била могућа.

(већа фотка је овде)

Снимљена је давне 1976, са клупског статива, који је био озбиљан комад метала и повремено носио чак и тешку Болекс 16мм камеру на навијање, какву је имао и Љуба Сликер, дописник РТБа (само је он имао и зум). Са данашњих сиграчки од 2000 динара и 500 грама ово не би могло.

Троножац се углавном да избећи. Камера може за тих секунду-две да се притисне руком уз било какав стамен камен, зид, стуб, клупу, било шта. Међутим, тако нешто вас ограничава у избору угла, а ово кадрирање по мраку, одоздо, са крацима скроз скраћеним, не би могло никако.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: месечина”