Tag: foto arhiva

Једна од пре: Пета авенија

А у руке Мандушића Вука
свака пушка биће убојита

Ово се отприлике слаже са оном старом причом, коју је свако чуо бар десет пута, да су најбоље слике испадале из старих дрндалица, понајпре из пластичне Смене 8, а откако сам набавио бољу фоткалицу мало мало па неки шкарт.

Звучи као увод у настанак још једног Марфијевог закона, али није. Има то своје разумно објашњење, које уједно објашњава и како се долази до тих закона.

Јефтина и једноставна фоткалица заиста даје добре фотке, али само при добром светлу. Чим се зађе у дебљи лад, да не спомињем подземне пролазе и ноћ, најбоље одустати. Боља фоткалица, наравно, даје исто тако добре (па и боље, ал’ треба уочити нијансе у квалитету) фотке при добром светлу, али може да их направи и при килавом светлу. Може и при неким граничним условима, што срећни власник нове камере баш хоће да проба… и тако створи нешто шкарта.

таксисти неће да се постројавају

Ова фотка има већ девет година, и снимљена је мојим првим дигиталцем, Агфом ЦЛ50 од свега 1,3 мегапиксела (зато и нема линка на већу фотку – погледајте ову у другом прозору па ћете видети колика је), призумирано колико је јадничак могао, еквивалент од неких 115мм.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: Пета авенија”

In memoriam: Storm Thorgerson

David Gilmour je rekao da su ti omoti neodvojivi deo dela koja je njegov bend pravio. Listam omote ploča koje je napravio taj čovek i shvatam da su neodvojivi deo mog sazrevanja.

Juče je u sedamdesetoj godini preminuo Storm Thorgerson, legenda grafičkog dizajna, čovek koji je slavu stekao kao jedan od osnivača i ključni autor studija za umetnički dizajn Hipgnosis. Reč je o umetniku vanserijskog kalibra koji je napravio ključni uticaj na dizajn popularne kulture tokom više od četrdeset godina aktivnosti. Zbog toga, Suština pasijansa se odužuje velikom umetniku na poseban način. Ali, najpre reč sećanja.

Ako ste prepoznali barem dva od ovih pet omota albuma, to znači da je rad Storma Thorgersona uticao i na vas...

Ponikavši u Kembridžu, bilo je viđeno da grupa Hiphnosis stupi u saradnju sa najpoznatijim muzičkim bendom koji je takođe došao iz tog gradića u London. Elem, upravo je David Gilmour prišao Thorgersonu, znancu od ranih dečačkih dana, i predložio mu da napravi omot za drugi album grupe Pink Floyd, A Saurceful of Secrets (1968). Tako i bi. A ono što je usledilo danas ima miris epske priče.

Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Storm Thorgerson”

Једна од пре: све боје иња

Како рече Грба, проблем са ноћним фоткама је што “боја бежи на све стране”. У мом преводу, то значи да је ноћ постала шаренија од дана.

Кад сам био млади фотоаматер, то није био проблем – радили смо црно-бело, или слајдове. Код слајдова, тј. дијапозитива, боја се не подешава. Могао је да се купи филм за вештачко светло или онај за дневно, а могло је да се исправи филтерима – онај за вештачко би по дану вукао на плаво, стави се тај црвенкасти (нешто између рђе и црног вина) и то га као исправи, а изгуби се и пола бленде светла. За обратно је требало имати плави филтер, који нико у целом клубу није имао, само је један причао да га је видео. Боја је могла да се подешава код позитивско-негативског поступка, прескупог за нас аматере, мада смо једно време успевали и то да постигнемо.

“Вештачко светло” је значило жаруљу, тј сијалицу са ужареним влакном, која сија жуто-наранџасто. Постојале су и неонке, али оне су се рачунале у дневно светло, отприлике.

ноћ је шарена

(велика слика је овде)

Међутим, нису. Тада су по дућанима свуда, по правилу, качили неонке, и муштерије и трговци су били подједнако навикли да предмете износе до врата да виде које су стварно боје на дневном светлу. Јер те неонке су биле некако плавозеленкасте, и боје под тим светлом нису биле исте као по дану. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: све боје иња”

Sasvim običan dan u Njujorku

I want to wake up in that city that doesn’t sleep
And find I’m king of the hill top of the heap

Mislim, zabole mene patka za Ameriku. Ali bih voleo da procunjam Njujorkom, jer to je najkosmopolitskiji grad na svetu, i da se sjurim niz Route 66 sa fotoaparatom u rukama, jer to je foto sešn snova. Ovo drugo – malo teže da ću uspeti. Ovo prvo, ko zna. Ali neću imati vremena da napravim ovako nešto, jer sledeći snimak je rezultat dugog i napornog rada.

Inače, ovo je najavni spot za jedan kickstarter projekat – zavirite čega još ima tamo, jer reč je o veoma zanimljivoj tehnici. Stop-motion film se dobija tako što se napravi duga serija fotografija koje se zatim obrađuju na isti način, pa se povezuju u filmski kadar. Posao zahteva vreme, strpljenje i pažnju, a nema mesta ni za najmanju grešku.

U tom svetlu, pokušajte da zamislite koliko je posla bilo potrebno za sklapanje svih ovih kadrova.

Једна од пре: изложба

Кад год ухватим себе да пробирам међу својим фотографијама, ова увек некако уђе у ужи избор, па испадне, па следећи пут опет. Нешто као зла пара, или Нушићев рукопис “Сумњивог лица“. Е па, нећеш више.

Не, нисам утаманио фотку. Напротив, кад је пре неко вече ушла у најужи избор, кад је требало да изаберем две од последњих пет, рекао сам “иде ова… и они киосци, готово”.

са изложбе, да иде на изложбу

(веелика је овде)

Немам појма зашто ми се оволико свиђа. Да ли због девојчиног лика, позе, ухваћеног тренутка, позе њих троје и како гледају ка десном углу… Поврх свега, ни прилика није сасвим јасна. Ово је са годишње изложбе студената Факултета ликовних уметности, и у овој просторији излажу вајари, ал’ се то никако не види. Нити ова гомила у десном углу личи на скулптуру, нити оних пар блокова, а понајмање момак у позадини – иако јесте, он је сатима стајао тамо са пиштољем на компримовани ваздух, и отприлике сваког минута би га уперио као на слици, опалио пет секунди шиштања, и спустио руке. Ето, сад има и контекст, и опет не знам зашто ми се баш ова свиђа. Било је можда и бољих кандидата из исте сеансе, сликарска изложба је, шта би друго, сликовита, али сам због нечега запео баш за ову.

Другари у клубу су се мало нећкали око фотке, само због падајућих линија са стране – што се није дало избећи, јер сам ово снимио из дворишта, где је тле бар 60цм ниже од пода у приземљу. Дакле ја сам напољу, на нижем, гледам унутра и одоздо – пеглање линија би у ствари покварило све. Било је предлога да мало скратим са леве и десне, ал’ онда би се тај контекст, то напољу/унутра, изгубио, те сам решио да иде каква јесте.

Годинама нисам одштампао неку своју фотку само зато што ми се свиђа. Биће занимљиво да је видим изложену.

Poslednja rolna filma Kodachrome

Kodachrome je obeležje jedne ere u fotografiji: ovaj kolorni film za fotografiju je bio toliko popularan da mu je čak i Paul Simon spevao pesmu. Međutim, vreme romantike je iza nas: danas svaka šuša ima digitalni fotoaparat, pa onda slika nekakve klikere i to prikazuje svetu kao da je bogzna šta (“Čim se luda se ponosi, pametan se stidi…”). Međutim, ima onih koji su radni vek proveli koristeći taj film. Valjalo bi pitati njih kako se osećaju… Tokom 2009. godine, poslednja rolna pozitiv-filma Kodachrome 64 je sišla sa proizvodne linije. I to je to, nema više. Nikad više.

I šta sa tom rolnom? Nije red da prođe bez pompe.

Dali su je pravom čoveku u ruke i rekli mu da snimi šta god hoće, gde god hoće. Steve McCurry je autor one fotografije devojke izbeglice koja se nalazi na najpoznatijoj naslovnoj stranici u 125 godina dugoj istoriji časopisa National Geographic. A pre i posle te čuvene fotke, McCurry je napravio nebrojeno snimaka tokom tridesetogodišnjeg manje-više stalnog angažmana za ugledni časopis. A šta je čuveni fotograf uradio sa tom rolnom filma, pogledajte u ovom dokumentarcu.

Nastavite sa čitanjem… “Poslednja rolna filma Kodachrome”

Једна од пре: жабац у канти

Ово је са претпрошлог фотоапарата – неке Конике/Минолте, коју сам трошио ваљда најкраће, од лета 2004 до лета 2007. Уштедео сам на њој стотинак долара, јер сам је купио на иБеју, ал’ је после испало да је ремонтована, са приличним успехом.

Што ће рећи да је успех био испод 100% – кад призумира, десна страна је била неоштра. Згодна је, ипак, била по томе што је могла да се носи у џепу, није била већа од јаче грудве снега, а да притом има пристојан зум. А опет, била је за километар јача од претходне фоткалице, која је храбро прегрмела период 2000-2004.

Ово је снимљено код оца ми у винограду, августа 2005. Ишао сам до пумпе, педесетак метара даље од кућице, по воду. Како сам потерао пумпу, из цеви испадне жабац, право у канту. Снимио сам га неколико пута (наравно, фоткалица увек при руци).

01-VIII-2005 из пумпе у канту

(жабац у пуној величини је овде)

Потом се жабац попео уз пумпу и ушао поново у њу, ваљда да сачека следећи тобоган. Ајд’ што ми је био симпатичан, него што је ово позирача какву је тешко извући и из словесног створа, свака му част. И још је чекао да ухватим изрез… суви геније. Добро, мокри. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: жабац у канти”

Новогодишња трпеза: пих је и мени

Како оно кажу, има буџе нема зејтина. Где имају добре уши, нема папака. Где има и једно и друго, нема репова.

Али, дође цица на колица, дође маца на вратанца… И шта још да се каже, него да се упустимо у авантуру (не, није спуштање низ слапове у авану, седи, један) звану “комад на дан, а може и два”. За почетак, мало сам покушао да то осветлим ледовком за бицикл.

ручно осветљење, без статива, боја негде између "порцелан је бео" и "хрскавица је бела"

(велика фотка је овде)

Оно није да нисам штрикао около, чак је било и осветљавања страга и свашта, али ово се током обраде наметнуло као “то је то, не дирај даље, забадај виљушку и навали”. А обрада је, осим изреза и минималног подешавања светла и боје, пре свега у одлежавању у фрижидеру, те вишечасовном крчкању на двојку. Пригодно похваљујем данашње термостате и посуђе, то је прецизно и нема проблема, свака част. Nastavite sa čitanjem… “Новогодишња трпеза: пих је и мени”