Nedavno je osvanuo retrospektivni pregled pobednika najuglednijeg stalnog konkursa dokumentarne fotografije.
Fotožurnalizam je kategorija u kojoj pliva mnogo ribica i tek pokoja velika riba. Svedoci smo gomile kojekakvih reporterskih fotografija koje nisu ništa drugo nego ilustrativni detalj koji služi da održi trivijalni likovni ugođaj oko trivijalnih priča.
Međutim, postoje mesta gde se vrhunska priča poštuje i gde svaka slika doslovno govori hiljadu reči. Jedno od takvih mesta je fondacija World Press Photo – nezavisna i neprofitna organizacija locirana u Amsterdamu, čija misija je da podrži i očuva najviše standarde u fotožurnalizmu i dokumentarnoj fotografiji širom sveta. Brojne su aktivnosti koje fondacija sprovodi u tom cilju, a jedna od njih je postojanje stalnog konkursa za izabranu fotografiju godine.
Uzgred – ovaj kolaž je napravljen od WPP fotografija koje su objavljene na mnogim blogovima širom Interneta. Ako podržavate sporazum ACTA, to znači da smo svi mi kriminalci i zlikovci i licimuri i demoni i da sad treba da idemo u zatvor.
Na blogu BuzzFeed nedavno je osvanuo pregled svih odabranih fotografija godine, od osnivanja World Photo Pressa 1955. godine do nedavno izabrane fotografije koja je pobednik za 2011. Predlažem vam da pogledate tu kolekciju, jer ona je ogledalo sveta u kom živimo. Upozoravam one sa slabim živcima ili još slabijom petljom da se ne upućuju da to pogledaju, jer tamo nema ničeg lepog. Ali svakako nije posao dokumentarne fotografije da bude lepa, nego da prenese sliku događaja u funkciji mesta, vremena i istine. Zato svaka fotka ima priču uz sebe, pa ćete se podsetiti nekog događaja ili možda naučiti nešto što do sada niste znali.
(Via)
Zašto treba da gledate i analizirate tuđe fotografije? Najbolji odgovor je jednostavan: zato što ćete tako naučiti mnogo. Iz dobrih fotografija ćete izvući ideje, saznanja i iskustvo, pogotovo ako pokušate da ih imitirate; ja to ponekad radim i uvek nešto naučim. Iz manje vrednih fotografija ćete naučiti da prepoznajete zamke i možda će vas motivisati da sami isprobate granične slučajeve. Pustite priču o grešci uz neproverljivi alibi “ja sam to tako hteo”: znate da niste, što se može proveriti tako što nećete uspeti da ponovite efekat na sličnoj sceni. A ponoviti “grešku” na tuđoj fotografiji – to je već manir pravih majstora.
Drugari su bili predusetljivi, palo je par predloga. A onda je u listu uleteo Grba. Rezultat: u ovih proteklih par meseci pržio sam se na suncu, rizikovao da propadnem više puta kroz ruševine ili da dobijem po tintari od 
