Мада, то му је једна те иста реч, обнављач. Него су прошле различит пут – једна од француског обнављача, кафане где су служили супу која ће да вас обнови, до савремене ждераонице, друга од мазала који је обнављао фарбу на слици или кипу до данашњег музејског стручњака за васкрсавање оштећених уметнина.
Али… зар дигитални ураци застаревају? Неће нуле и кечеви да се претворе у 0,21 и 0,834, него ће или да постану скроз нечитљиви (сјебе се диск, промени се формат – уме ли још увек нешто да прочита дискете од 5,25 цоли форматиране на 720К?) или ће да остану какви су били.
Тако је, али… део кустоског посла је дигитализација архиве, што у случају фотографије значи или скенирање или преснимавање филма (кад се има) или, још горе, спасавање снимака скенираних давно, ко зна каквим софтвером. Има и горе: кад се скенирао лош папир. Да видимо.
Хм… много црвенкасто. Остале из исте серије су још горе, ал’ послужиће и ова. У ствари, трик који намеравам да објасним сам управо пронашао покушавајући да извучем нешто из неког много горег скенираног папира. Зове се: остали канали на кривуљи осветљености.
Кад скенирам црнобели снимак, прво одсечем део графикона где нема ничега. То практично значи да доведем будућу црну тамо где се појављује нешто на левом крају графикона, и исто тако будућу белу са десне стране. Тако сам извлачио доста црно белих снимака који су били сувише бледи, сувише тамни, или напросто танки. Јесте да се појавило зрно и да се свака прљавштина истакла, али је у збиру резултат био бољи од оригинала.
