Kad sam otkrio rad ovog čoveka, zastala mi je knedla u grlu. Tek posle sam shvatio da je reč o Kikindijancu kojeg poznajem od ranije…
Najpre mi je zazvonilo kada sam ispod jedne fotke u srpskom izdanju National Geographica video potpis “Neven Grujić, Kikinda”. A onda se, nekoliko meseci kasnije, pojavila još jedna fotka istog autora… Pa kasnije još jedna… Čekaj malo, pomislio sam, ko je ovaj čovek? Kikinda je mala varoš, kako je moguće da ga ne poznajem?
Jasna me podsetila da je to drugar iz društva njenog brata, jedan iz poveće ekipe koja je početkom devedesetih otišla u Španiju trbuhom za kruhom. Koincidentno, identifikovali smo jedan drugog (i) preko Igora Rilla, glodura National Geographica, a uto smo se sreli i na fejsbuku. Lako našavši temu za razgovor, stupili smo u aktivan kontakt koji tek treba da krunišemo i nekim ličnim susretom… Naime, globtroter po sopstvenom opredeljenju, Neven živi na potezu između Španije, Indije i Srbije. I u tom svom kretanju stvara takve fotografije da ostajem iskreno zabezeknut.
Čega tamo sve ima, lakše je vama da zavirite nego meni da prepričam. Dok me drži gužva, ja tamo uobičajeno ne smem da odem. I šta biva: evo u mom RSS čitaču oko dvesta nepregledanih priloga. Ovi su skribomani — k’o da pišu za Suštinu pasijansa, jebote!
Nemam šta puno da pričam: neke izložbe na sinoćnoj instalaciji “Planeta Kikinda” nisu baš bile za slikanje (kartoni sa sitnim tekstom i slično tome), obaška što nije bilo dovoljno fokusa u onome što su radili. Da ne budem baš na kraj srca, ali ako je već organizovano da jedna simpatična devojka bude animatorka tek pristiglim posetiocima, a ona stoji upravo ispred izložbe posvećene stradanju šuma, onda njen kostim ne treba da bude najlon kesa na koju je nalepljeno nekakvo kvazi-lišće. Znam ja da je to razgradljiva kesa, ali najlon ostaje najlon…
su… hm… To je Aleksa, Borisov sin. Ne znam previše detalja o ovom junačini, jer ga nikad nisam sreo, ali sećajući se performansi naše Ane kad je bila tog uzrasta, mi smo na mahove zaista mislili da je ima u pet primeraka… No, to vreme je za nas prošlo, a Boris neka trpi; to je i posao svakog ćaleta na svetu. Ovu tehniku sam viđao ranije na raznim foto-portalima (česta je i vrlo efikasna u sportskoj fotografiji). No, da prepustim autoru reč o ovom radu:
