Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Пошто сам се за потребе оног преснимавања негатива опскрбио макро прстењем и совјетским објективом од 50мм, наравно да ми је падало на ум да то може да послужи и нечем другом. Ал’ надахнуће је зајебана ствар, наиђе кад наиђе.
Класична тема макро фотографије су бубе и цвеће. Оно, јесте да и у томе има шта да се види, али то се ради већ стотинак година. Треба обновити градиво, што јес јес, ал’ то сам некако више препустио деци, а онда… то надахнуће, наиђе ретко.
Али кад наиђе, удари.
(велика)
Током оне кафанске серије фотака некако сам избегао сплавове… јер сам имао лоше искуство са њима – није толико скупље колико је горе и колико се осећа да је газда наручио атмосферу и поштено платио, да су особљу прописана правила. Зна се од чега се пита не прави, мада је и ту било добрих снимака. У ствари, занимљивије је око сплавова него на њима.
Јер сви ти градови на води су згодни за фоткање, тешко је објективу да одоли тим одразима. Имао сам среће да сам добрих десет година радио на местима где се река види кроз прозор, или макар на пљуцомет од улаза, лепо је то.
Невоља је што су ти сплавови тако начичкани, што ту има толико тога на то мало обале. И кад ухватим призор, у њему има превише тога. Например овако.
Није доста лоше, а? Међутим…
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ситно сецкано за патке”
Znate, nije uvek baš tako strašno i negativno kada se ispostavi da je neka fotografija fotošopovana. Na primer, ovako:
Како то већ бива, испада да смо апсолвирали стаари Београд и прешли на онај новији, јер се ћерка тамо преселила. Сад и не шврљамо толико по крају, већ знамо где је шта, али испочетка је било да се набавља час ово час оно.
Кад кренемо у набавку, то обично бива тако да моје даме уђу у дућан, а ја останем напољу, припалим и зверам около. И налазим свакакве амбијенте. На овом месту сам штрикнуо бар четири за овде (а и за понети), а од тога, методом научне насумице (научио сам се томе), ова.
(велика)
Место је… бемлига, можда бих и успео поново да га нађем. Негде у околини новог Меркуратора (како би рекла моја баба), отприлике. На улазу у пролаз (бгд. пасаж) је само реклама за мењачницу у авлији, напољу има неколико тезги са одећом, торбама, кајишевима и којечим. Мај је месец али је још увек хладно после кише (оне поплавне), носе се јакне. Светло онако, облачно и шмрљаво.
Код нас постоји традиција да нека места имају своја имена, јача од званичних. Пола Новог Београда не зна из прве где је Генексова кула, али сви знају где су Два Идиота. Чак су и месне заједнице имале своја имена независна од народних хероја – овде нико није знао где је МЗ “Раде Кончар”, боље питајте за Малу Америку.
Ова кафана је једно од таквих места. Ваљда се увек звала “Тошин бунар” по улици у којој се налази, ко ће то знати. Међутим, пошто се налази у непосредној близини Студентског града, где је живело и доста студената из несврстаних земаља, залепио се назив Џакарта.
Ту сам можда навратио понекад док је отац студирао (ванредно и полако), да се нађемо са неким његовим колегом да размене скрипта и белешке – можда, не сећам се. Трг ми је, међутим, однекуд познат, био сам ту негде. Јачином од 0,45 дежавија.
У новије време сам ту навраћао неколико пута, откако ћерка станује у крају. Већ смо одустали од покушаја да међу сплавовима око хотела “Југославија” нађемо место са пристојном клопом, све нешто фенси шменси, скупо и фотогенично а не изазива жељу да се поново посети. На крају испадне “онда… Џакарта?”.
Током оног свраћања код колеге самураја Зоће, засели смо два-три пута за кафански сто, међутим од свих тих фотки… ова.
Јесте да се на њој не види нико, не види се ни Крагујевац, ни стара гимназија у позадини, ни она успијуша што је седела иза Зоћиних леђа, али можда баш зато. Јер, управо овако је то било.
Ту је у ствари све. Кисела, еспресо, две несуље, пепељуга и пиксла са кесицама. Сав кафићки инвентар је на броју.
Крај августа, још није толико врућина као што ће бити само сат-два касније, седимо пред кафићем на тргу, штогод смо у хладовини од сунцобрана, ћаскамо о којечему. Отприлике овако замишљам годишњи одмор.
А онда је дошао и тај кермес, 40 година од матуре. Јесмо ми, како неко из одбора рече, невидљива генерација – дали смо укупно једног председника општине и то погрешног, а међ директоре, славне и газде нас нема – ал’ бар можемо да добијемо позоришну салу за свечану академију.
Скупили смо чак и лову за два млада глумца да нам воде програм и одиграју две једночинке (нешто од Чехова и нешто из “Пријатељство, занат најстарији“). Некако сам опет успео да имам посла иза сцене, где сам се био доста мувао давне седамдесетдруге, кад сам се самопрогласио клупским репортером са фестивала војвођанских позоришта.
Овог пута сам скупио око 400 фотки из гимназијских дана, исплатило се оно преснимавање старих негатива, донео лептоп и за време академије вртео те фотке на великом платну иза позорнице. Што је требало и спремити, убости каблове где треба, нациљати пројектор (позоришни маестро од технике је практично сам све то средио), а за такве ствари, наравно, човека ћеш наћи у позоришном клубу.
Мада у начелу не идем на места која се зову на енглеском, за комшију сам учинио изузетак, јер му се место зове “Гринфилд”, по нашој месној заједници “Зелено Поље”, што није ни тако лош штос. И што има лашко чрно.
Лашко чрно смо пили укупно једном пре тога, кад смо оно 1976. из Врсара скокнули до Трста. Одвезао нас другар до Копра, ми се бавили пазаром и шетњом цео дан, и увече успели некако да побркамо часовне зоне и стигли да у Копру видимо спремачицу како затвара станицу, отишао последњи аутобус. Стопирање до Врсара би било подугачка прича за себе, али успут смо, онако гладни и жедни, поред пумпе у Порторожу изручили по криглу тог лашког чрног… што смо запамтили.
И онда се испостави да комшија, јелда, има баш то. Овде.
Овај шанк ме се баш дојмио. Вели газда да га је уређење добро коштало, ал’ исплатило се. Јесте да је амбијент само део разлога зашто често понесем фоткалицу (други део је што има дечију играоницу па често водимо унучиће кад су ту), али да је добар, добар је. Кад погледам шта сам све снимио код њега за ових ни двадесет месеци откако је отворио, нашао бих бар петнаест фотки које би биле за овде.
