Некако нам се усталио обичај пивског петка. Те 2013. смо решили да пивчуга из киоска (углавном Старопрамен или шта се већ нађе да је боље) није то, него кренули у град, да мало мрднемо из куће.
Зрењанински главни сокак, као и у скоро сваком граду по Србији (а рекао бих и по добром делу централне Европе) је претворен у пешачку зону, у више корака. Прво је седамдесетих био затворен за саобраћај увече, од 17:00 до 24:00. Онда су набачене некакве жардињере преко коловоза, па је саобраћај истински онемогућен. Онда су се кафићи из суседних улица некако размножили по главној. Има већ скоро десет година откако је све поплочано од зида до зида, па је напокон и равно, а кафићких столова нема само на местима где је фасада склона паду, па је ограђено да неко не страда.
Избегавам места која се зову на енглеском. Зачудо, међу кафићима на главном шору их изгледа ни нема, но овај се зове баш пригодно: “Дангуба”.
(велика)
Прво изненађење је био избор пива. На табли поред столова је кредом писало “Бадвајзер”, што нам је келнер и препоручио. Шта, тај амерички пишвасер? А, не, не, каже келнер, ово је чешко.
