Tag: foto arhiva

Ој, кафано: свирци ниоткуда

Што немам других кафанских фотки из XX века и не чудим се – фоткалица је била мало скупа ствар да се носи кад се иде у штету, а и негативе из студентских дана још нисам пронашао. Него се чудим како немам ништа из прве четири године у Америци…

Ствар се штогод поправила са одласцима у Таос, Њу Мексико. Фирма је била разбацана од обале до обале, и четири пута годишње би се цела сјатила тамо на окупљање, дружење и обилазак месних знаменитости (тј кафана). Наравно, баш те 2003. године, кад сам радио с њима, беше ударила нека криза, банка их притисла, те су то свели на двапут годишње.

AGFA DIGITAL CAMERA

(Има и велика)

Кафана ко кафана, повелика, фино скоцкана са тим полицама пуним вина (које нисам пробао, мислим да сам се одлучио за пиво, имали су ваљда неко европско), скроз у стилу локалне архитектуре (дакле ћерпич и дебеле обле плафонске греде) и скоро празна. Научио сам да се код њих лигње зову каламари и да нису ни принети далматинским, то нешто крупно, жилаво и изгледа маторо – и онај део са пипцима канда добију мачке, ово су само прстенови, знамо да Амери зазиру од разних делова животињске анатомије па једу само неке. Ал’ајде, дало се појести, није то ни тако лоше. Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: свирци ниоткуда”

Valcer sa Saturnom

Misija Cassini je premašila deset godina aktivnosti oko Saturna. Spektakularna je količina informacija koju je sonda obezbedila u misiji istraživanja te planete i njenih satelita. Iako Saturnovi prstenovi nisu jedini u Sunčevom sistemu, jedini su vidljivi prostim optičkim instrumentima i neprekidno golicaju maštu svih znatiželjnika. Pred vama se nalazi zanimljiva montaža fotografija nastalih u dosadašnjem toku misije Cassini.

Reči su suvišne, što je dobro, jer ove slike ostavljaju čoveka bez teksta.

Ој, кафано: Дам

Фотке које најређе објављујем су управо оне за које сам некако имао највише времена. Већ седим, меркам око себе, натенане, у добром расположењу и са фоткалицом при руци. Јер сам у кафани.

Зашто их ретко објављујем? Слепа мрља у мозгу, како ми се чини. Јер, што да не? И није то ни нека хиперпродукција, јер у ствари ретко залазим у кафане. Али зато, кад већ зађем, врло често сам наоружан објективом.

Ово ми је најстарија таква фотка. Можда је требало да је поново преснимим, али нека, нека се забележи каквом сам килавом техником кренуо у преснимавање старих слајдова и негатива. Ту је и велика али није много боља.

dscf14326-2
Година је 1976, имена кафане се не сећам, а налази(ла) се на тргу Дам, у Амстердаму. Холандски се исто није прославио са називима за тргове – дам значи исто што и у енглеском, уставу, а и реч plein (трг) је вероватно изведена од нечег планарног, тј равног. Као да су други језици бољи – наш трг потиче од вашаришта, места где се одржавала пијаца, трговина; други језици имају везе са плацом, тј местом (за пласирање), што се код неких зове плаза, piazza – дакле пијаца, опет трговиште. Енглески назив овог трга, Dam Square, испадне још и најсмешнији, јер реч сквер у ствари значи квадрат, а Дам има у средини обелиск са кружним широким степеништем око себе. Код нас је то исправљено, ми сквером зовемо управо те округле тргове wlEmoticon-smile.png. Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Дам”

Једна од пре: онај други мост

Некако ми је без везе да идем у кафану у свом крају. У кафану се одлази даље, ваљда зарад доброг обичаја да се у повратку натенане проветри глава. Међутим, комшија је смислио добар штос и некако нам је легло. Дечија играоница, пицерија и… лашко чрно, које нисам пио од 1976. Исто је.

Навраћали смо на пицу и чрно са децом и унучићима, кад смо колико успевали да их наватамо. Зграда ми се испрва чинила као још једно ругло, још једна тамносива коцка, тачно оног тона за који старим зградама у центру треба цео век, пар ратова и да се неколико пута мења чиме ћемо се грејати, мада угаљ некако најбоље ради на тој патини.

Оно, има дрвећа и зграда се баш и не види, осим спрата без прозора, који је за качење оних великих плаката (зашто се то зове “предлог закона одбор” или “кљун плоча” није ми јасно, енгрбљани ће умети да објасне, па ко разуме), и сто на тротоару је испао одлично место одакле се зграда не види. А згодно је за фоткање, јер гледа на раскрсницу на којој је центар нашег краја. Ту је месна заједница, сама услуга (како би рекла моја баба). И сад зашто качим баш ову фотку?

eos_2860520131221_20_06_08

 

Е, прича има везе са комшијином кафаном. Само да не заборавим – ево линка на велику. Елем, приметио он да ја углавном фоткам кад дођем – што јес јес, имам лепих фотака од кригли, а и амбијент му је добар – па је дошао и почео да прича о фотографијама које би он хтео да качи, донео и пар одштампаних, а хтео би нешто и да врти на екранима, не само онај куварски програм. Мада тај куварски, каже да то одлично ради, то му је причао један колега, каже не можеш да не гледаш, а ако гледаш не можеш да не огладниш…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: онај други мост”

Једна од пре: рампа под снегом

Седење на тераси у пролећно новембарско предвече има својих лепих страна. Лишће на брези је таман онако скроз златно и још није попадало, све некако лепше изгледа, само се човек ужели климе каква је некад била.

И то не тако давно – ово је снимак од натпрошле зиме. Намерно сам одвалио пешака до ћалета, ни два километра (у Мужљи би рекли “кило ипо метар”, све рачунајући да слушалац неће знати да ли греше намерно или из зезања) да бих се сит нашкљоцао по снегу до колена. Стигао таман у сутон, приметио да нисам понео цигаре, продужио два ћошка даље до киоска (енгр. киокса, мада мислим да ни њихова Ацадему не признаје тај израз), тамо се смрзао причајући са Геџом о дигиталним фоткалицама (епилог: купио је једну, годину-две касније), шкљоцнуо притом две-три добре… и онда, у повратку, ову.

ма све је ту...

Ова рампа, бар за мене, има више историје него исправних делова. А и та кућица рампаџијска, са недовршеним графитом (за који упорно мислим да значи Друштвено Предузеће Централни Затвор, а и ако ми неко и објасни шта у ствари значи, не верујем да ћу променити мишљење) носи више историје него снега на себи.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: рампа под снегом”

Једна од пре: расфедерација јогија

Није Махериши Махеш, него душек. И није оно како се Југославија расфедерисала, него како смо черечили старог јогија, тј душек.

На том душеку се и мачка омацила неколико пута (а сад опет намерава, баш ме занима где ће), изигравао је магарца неколико година, и најзад смо дочекали и тај дан кад ће нам затребати резервни кревет, па смо га ослободили наслага (тј душека и свега што се накупило на њему), средили, прелакирали, сачекали да се осуши и онда му свечано углавили нови душек. А шта ћемо са старим? Хм… вуна је влажна и смрди, али неколико кила опруга од нерђајућег челика није за бацање. Грунф пази на магацин делова, будно! Дакле…

а напујдао сам дугу цев да изоштри где мисли да треба

(велика)

Дакле, покушао сам прво маказама, али стара тканина се није тако лако дала. Онда сам прешао на маказе за лим, иде али је незграпно. На крају сам узео неки од оних кинеских жилета са дршком, који личе на ножеве, и распарао материјал тамо где није хтео сам да се исцепа. Вуна је већ ишла мало теже, јер је била ухефтана некаквим жичицама… ситна клешта и мало логике па се и то дало наћи и скинути. Хватао се мрак, и колико сам наслепо налазио те жичице, толико су комарци наслепо налазили слободна места по мојој глави… гррр, петнаести октобар, зар вама није истекло радно време? Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: расфедерација јогија”

Једна од пре: навали, народе

Последњих недељу-две пред повратак кући, наша зграда од седам спојених кућа се некако начелно празнила, по начелу истовремености. У броју један, комшија није био задовољан газдом и увалио му педалу након неколико година.

У броју два, развод у току. Госпоја нашла неког обдаренијег, чак су и неки видео снимци стигли да круже по фирми где су обоје радили. У броју три смо ми, а ни ми нећемо дуго. У броју четири, једна ситна наџак баба са две ћерке – више наџак него баба, вазда нешто закера и гледа да јој неко други поправи нешто по кући. До ње, некакав поп, који целе зиме храни галебове хлебом, и то целим кришкама, што овима испадне или се распадне чим полете, па комади стигну на наша задња дворишта, одакле га не покупе галебови него пацови… У броју шест, онај што је имао куче што арлауче одавно није ту, а ова мати и ћерка што су уместо њега, управо су избачене из стана, шта су стрпале у кола стрпале, а остале ствари однела агенција (сад за некретнине или утеривање дугова, бемлига) а ово што ни они нису хтели да однесу…

…је остало на ивичњаку. У броју седам је био неко па отишао, па се уселило неко од његове деце, па и то отишло.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: навали, народе”

Једна од пре: раскрсница код гробља

Још ме није прошло да хватам чудна ноћна светла… и ваљда ни неће. Овог пута ми се резултат свидео више него обично, иако је то, као и увек, фотка на којој сто ствари не ваља.

Враћали смо се са једног од наших пивских петака прошлог лета, кад су нам у гостима били ћерка и унук. У “Дангуби” је још било оног пива, из ината (ваљда) названог Бадвајзер, тачније Будвајсер/Будвари… око тога, ко има право да користи немачки назив Чешких Буђејовица као марку пива, спор је већ зашао у неке деценије и нема намеру да се реши. Ја бих право на доношење те пресуде дао сваком ко после овог оде негде на тај запад и плати два-три пута више за ону америчку верзију. (овде ме замислити како се злокобно смејем као злоћа у некој најгорој холивуштини)

Кренули смо пешке, лепо летње вече. Такве шетње ми донесу највише добрих снимака, само што сви примећују на колико снимака се виде леђа мојих дама. Овог пута сам претрчао на тамнозелено, њих је ухватило црвено, па сам успео да их ухватим и спреда.

(велику… вреди погледати)

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: раскрсница код гробља”