Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ne, nećemo evocirati U dva. Postojalo je to drvo i pre.
Snimanje filmova fotografskim objektivima je polako dovelo do toga da više ne znamo gde prestaje fotografija, a počinje film. Teško je razlučiiti i gde prestaje tehnika a počinje umetnost, što nas dovodi to potrebe da i film tretiramo kao fotografiju. Mogućnosti su nemerljive.
Ala se ovaj dobro zabavlja. I da ne zaboravim: ala ovaj dobro zarađuje.
Nastavite sa čitanjem… “U potrazi za idealnom fotografijom iz talasa”
За ноћни снимак, веле, треба троножац или да се бар стоји ослоњен на нешто и да је рука мирна. Е, па, може и из кола. Нарочито ако стоје пред семафором и неко други вози.
И још сам и призумирао, колико то већ може каноновим стандардним објективом, и добио… ово.
(велика је овде)
Сликати град ноћу, па још зими, уме да изнервира. Небо буде онако никакво, шмрљаво, град обасја облаке па се добије неки болестан тон. Овог пута је било таман довољно магле да то градско светло није добацило, и небо је право ноћно. Ова жута светла сам оставио отприлике како јесу, јер да сам то пеглао, онда би ова плавобела светла на дућанима отишла скроз у нешто десето. Не успевам да схватим откуд онај зелени одсјај на сивој коцки лево – семафора у даљини нема, мора да је од неке рекламе на десној страни улице, коју је заклонило ово двоје пролазника.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: Немањина, с другог краја”
Chris Rainier je legenda dokumentarne fotografije. Pomalo je glupo reći da su njegove fotografije poznate: pravilnije je reći da je njegov rad uticao na svest čovečanstva o kulturama koje nestaju – zapravo, o svetu koji nestaje pred našim očima.
Ne treba zatrpavati njegove reči svojim, jer ništa se dobro ne može na taj način stvoriti. Izvolite – uz prijateljski savet da pružite sliku visoke rezolucije preko celog ekrana.
Полако затварамо круг, као да смо нека служба… Прелазимо на другу страну главног сокака. Река, тј бивша река је остала са оне стране, али и са ове је некад текла. Ту негде, у старом кориту, и даље расте трска, на 100м од центра.
Али то се овде не види, тих 100м је налево одавде. Пупинова улица се искоса примиче центру, тако рећи с леђа.
(велика)
Зграда лево је главна пошта, а ова десно, у скелама је, стражњим делом, Главни сокак 1, ака Буковчева палата. У њој је ваљда још увек књижара Савремене администрације и већ ваљда шеста туристичка агенција. Или нека банка… хм, главна улица, тамо нема ничег осим банака, мењачница, кафића, седишта странака и бутика. Ту негде, на броју 11, улаз из авлије, била је ваљда куглана, па рвачки клуб, па рачунски центар у ком сам једно време радио, па после не знам шта, а сад је некаква енвео или тако нека евро-нешто-као-институција. Прошао сам туда педесет пута и нисам успео да запамтим шта.
Фотографисање архитектуре, градског угођаја и осталог шмека се обично, нарочито у овдашњој клупској традицији, своди на вађење архитектонског детаља. Што је хвале вредно, фотограф уме да примети што око превиђа. Почетницима у клубу смо често давали задатак да сликају капије, и после се чудили шта све они успеју да нађу.
Међутим, има једна друга страна те медаље, око које сам се пар пута качио са Грбом, што је брисао жице са снимка. Сложили смо се да их је брисао зато што је хтео, а фотка је његова, крај приче.
Крај у том случају, али… следи да ћу ја то онда другачије. Одавно сам одустао не од брисања жица, него и од бирања угла одакле се оне не виде. Остављам сву ту градску уличну галантерију (и позамантерију, шта год да му је то) да се види. Јер нису архитекти и дунђери једини градитељи. Знам за неке саобраћајне знаке који још раде, док су бар неки њихови творци сигурно у пензији, например онај што указује пут ка СР Румунији, на Старом житном тргу, кад се долази с југа.
Нови саобраћајни знаци су од занимљивог материјала.
(велика је овде)
Имам неких сличних са оваквим мотивом, и тај метал се заиста нешто чудно пресијава, ваљда та заштита од рђе, шта ли. Овде је ухватио одсјаје од семафора, неколико метара иза камере, и велика светла којима је осветљена зграда општине. Онај мањи, наспрам рекламе за роштиљ, има скоро надреалан одсјај.
Настављам своју шетњу по кривим сокацима око центра Зрењанина. Ова фотографија (у ствари синемаскрп од бар пет снимака) је снимљена само педесетак метара иза Грбиног дрвета из зида.
И неких двеста метара иза претходне. Ова зграда је некад гледала на реку, а ваљда је и река волела да погледа на њу.
(велика је овде)
Нешто даље у дворишту је некад био први експрес ресторан у СФРЈ, или су ме бар тако слагали. Тај је после затворен а други отворен два ћошка даље (у Вршцу би рекли “две ћошке”), па је онда и тај затворен и сад је тамо полупразна зграда. Овуда се могло краћим путем из Гимназијске на обалу. Једном сам ту чак и појео свој први бурек с месом (што је било чудо, дотле сам мислио да постоји само са сиром). После се ту уселила нека ауто школа (и ко зна шта све још и којим редом). Овај задњи део, који више нема крова, не знам чему је служио. То је још једна међу старим зградама у строгом центру али не и на главном сокаку, које није захватила евроамеричка манија да се пицњава оно где се пролази, а ћошак даље може дрвеће да расте између зидова.
