Tag: genije

Zna se ko ostaje poslednji

Trebalo bi ustanoviti novi vic:
Q: Kako se zove onaj što je ostao posle poslednjeg Mohikanca?
A: Willie Nelson.

Iz bilo kog ugla da gledate, kada Willie Nelson objavi album, onda to treba da se smatra važnim događajem. Ne, nije to nužno važna muzika, ali sam čin jeste. Sve u svemu, upravo danas je objavljen Last Man Standing, novi album jednog od najvećih zajebanata u istoriji američke muzike. To je sasvim dovoljan razlog da danas posvetimo vreme i prostor naslovnoj pesmi, koja je za dva meseca boravka na Cevki kao najava albuma zabeležila tri četvrt miliona pregleda i, verujem, slušanja.

Malo li je?

Nastavite sa čitanjem… “Zna se ko ostaje poslednji”

Velemajstor iz senke

U rock’n’rollu postoje neki tihi velemajstori koji se ponašaju kao da im nije stalo do osvajanja scene, sticanja velike popularnosti ili nametanja svog sadržaja. Umesto toga, oni svoj svirački talenat najčešće upošljavaju kao radna snaga za potrebe drugih, a autorski kapacitet raspoređuju u hedonističkom tempu, nudeći se neiskvareni, onakvi kakvi su. Ako i ne steknu veliku popularnost, takvi ljudi najčešće stiču nešto mnogo vrednije i trajnije: iskreno poštovanje onog dela publike koji je prepoznao taj majstorluk.

E, takav je čovek čiju muziku danas slušamo.

Nastavite sa čitanjem… “Velemajstor iz senke”

Najteže je biti čovek

Ne želim da se ovo pisanje pretvori u patetiku, ali moram da vas upozorim da ovo pisanje započinjem a da nemam rešenje. To je prilično benasta stvar, jer ja nemam običaj da započinjem pravo pisanje dok tekst nije zgotovljen u glavi.

Dugo sam kuvao ovu nameru: sad su već godine posredi. Najzad sam shvatio da se preda mnom nalazi nešto toliko veliko da moje reči tu ne mogu da pomognu. Neka zato stihovi govore sami o sebi, a šta ćete vi od svega toga čuti, videti, zamisliti ili spoznati, neka vam bude na volju, na dušu, na čast.

Meni na suze.

Nastavite sa čitanjem… “Najteže je biti čovek”

Dugo nam je i trajao

“A šta ti imaš protiv Susan Tedeschi”, upita me poznanik, “pa ona je sjajna pevačica, a nije loša ni sa gitarom”, reče. Slažem se sa izrečenim konstatacijama o kapacitetu dotične. Štaviše, ima tu simpatičnog materijala. A negde sam o njoj pročitao “kada zapeva Susan Tedeschi, možete čuti kako se zvuk valja od Misisipija na jugu do Čikaga na severu”.

Sve je to u redu. Ali, kriva mi je nešto, i to mi je mnogo kriva. Kriva mi je što je kategorija blues-rocka, hibridnog žanra u kojem dominira odlična gitarska svirka, praktično izgubila najbolje što ima, a preko dvadeset godina smo čekali da se takav baja pojavi. Kriva mi je što ovog više nema:

A taj greh se ne može tek tako oprostiti.

Nastavite sa čitanjem… “Dugo nam je i trajao”