Tag: geniji

Ushićenje (ni)je nestalo

Šta biva kad strpaš dvojicu odličnih gitarista u jedan studijski snimak? Najčešće se slože kao rogovi u vreći. Ali zato ponekad kvrcne uspešno i tada bude… UH!

Sve je počelo prilično naglo. Prvo sam na nekom od muzičkih portala, površnim dijagonalnim čitanjem, uhvatio informaciju kako Peter Frampton “užurbano snima”. Čudna floskula za nekog ko je u muzici, tokom pedeset godina karijere, prošao skoro sve što se može proći, ko je dotakao vrh i dno, pa se opet uzdigao i pomirio sa svetom oko sebe. Čak je i izgubljenu gitaru pronašao. A onda, odjednom iznenađujuće EP izdanje sa dve numere bluesa, a onda najava, a najzad 7. juna 2019. i album All Blues. I to pun električnog bluesa od kojeg se podigne svaka dlačica na vratu. Što bi ono rekli: sviraju majstori kao da ne postoji sutra.

A onda, pomalo dramatična najava da Frampton sprema veliku američku turneju turneju, oko pedeset koncerata za četiri meseca, koja će, po svoj prilici, biti njegova poslednja u životu.

Čegbre malo, jebote! Tajm-aut! Šta se ovde dešava?

Nastavite sa čitanjem… “Ushićenje (ni)je nestalo”

Alhemija

Sa zrelošću koje donose godine, velike pesme nastaju tako što se o svakodnevnim životima govori na poseban način.

U neka davna vremena alhemija se smatrala kraljevskom veštinom. Nju su praktikovale sve velike civilizacije (Mesopotamija, Kina, Egipat, Persija, Indija…). Alhemičari su pokušavali da otkriju tajnu kamena mudrosti koji bi, šatro, omogućavao da se obični metali pretvore u plemenite. No, to je bila samo varka za naivne – iza hermetičkih tekstova koje su ostavljali za sobom krio se mnogo viši cilj koji bismo mogli da nazovemo duhovnim preobražajem.

Evropa je, po običaju, kaskala stotinama godina za njima. I kada su se Evropljani petljali sa alhemijom, kod njih je prevladao racionalni princip – iz nje su se razvile moderna hemija, metalurgija, medicina i još štošta korisnog, a danas se smatra pseudonaukom.

Nastavite sa čitanjem… “Alhemija”

Na plaži

I need a crowd of people
But I can’t face them day-to-day

Probudio sam se veoma rano, jutro se tek zaletelo. Nemam takav običaj, pogotovo kad iz bio kog (obično glupog) razloga okasnim na počinak. Nisam dovoljno spavao i već se osećam umorno. To me brine, jer preda mnom je naporan dan i nije baš da sam ga započeo kako bi valjalo. Da sam imalo pametan kao što nisam, nazuo bih najudobnije patike, možda strpao fotoaparat u torbu i krenuo u dvočasovnu šetnju. Ali, ne. Neće mi to izbiti sve ove sive misli iz glave.

Potreban mi je odmor. A ta šetnja u rano jutro bi trebalo da se desi bez obuće, koracima po pesku neke duge i puste plaže.

Puste želje. Pusti snovi.

Nastavite sa čitanjem… “Na plaži”

Duncanovo odrastanje

Paul Simon je autor mnogih velikih pesama. Ova je pomalo zaboravljena.

Posle senzacionalnog uspeha albuma Bridge over Troubled Water (1970) niko nije očekivao da će planetarno popularni duet Simon & Garfunkel prestati sa zajedničkim radom. A upravo to se desilo. Uprkos svemu što su zajednički postigli, imali su potpuno različita viđenja u kom smeru treba da nastave karijeru. Art Garfunkel je u tom trenutku sebe više video kao glumca (igrao je početkom sedamdesetih u dva filma koje je režirao Mike Nichols – jedan od njih je čuveni Kvaka 22), a Paul Simon je nastavio da radi ono što najbolje zna – da piše nove pesme.

Očekivano, obojica su početkom sedamdesetih spremali solističke albume.

Nastavite sa čitanjem… “Duncanovo odrastanje”

Temelj

Nemoguće je preceniti značaj zaostavštine ovog čoveka. On je jedan od nekolicine koji su utemeljili gitaristički aspekt rock’n’rolla.

Oduvek je važilo u kraljevinama, bilo da je reč o istoriji ili mašti: kraljevi su ceremonijalne ličnosti, simboli moći centralne vladavine. Pravu moć su imali ljudi od poverenja, najčešće u senci, oni koji su vukli konce i rešavali stvari bez ikakve parade.

Nemoguće je izbeći paralelu u rock’n’rollu, a primera ima na svu volju. No, ako smo samo jednog nazvali kraljem rock’n’rolla, bilo bi pošteno da razmaknemo zavesu iza njega malo šire i raširimo snom reflektora: u ključnim trenucima po razvoj žanra, iza Elvisa je, sa gitarom u rukama, stajao Scotty Moore.

Te 1954. godine desila se epizoda istorije popularne muzike 20. veka koja je utemeljila ono što će se dešavati globalno nekoliko decenija potom.

Nastavite sa čitanjem… “Temelj”

Manje je više. Mnogo, mnogo više.

Kada biste birali da samo jedan akustični instrument prati vaše pevanje, a da to nije ni gitara ni klavir, koji biste izabrali?

Na moje zgražavanje, upravo sam utvrdio da rubrika “Muzika za popodne” na Suštini pasijansa još uvek nije ugostila projekat Musica Nuda. U neverici prekidam sve što sam do ovog časa radio i ispravljam taj skandalozni propust.

E, tako. Sad je malo lakše. Bar dok ne dođemo do prve poente, a tad ćemo tokom pauze preslušati i živu izvedbu ove numere Bitlsa. Jer, važno je.

Nastavite sa čitanjem… “Manje je više. Mnogo, mnogo više.”

Kreni za mnom

U svakom javnom bavljenju, kada se odreknete prepotentnog nastupa i zapravo samo pokušavate da se dokažete svojim radom bez obzira na pakosne komentare sitnih duša, proći ćete loše.

Kada je Zoća juče pomenuo sindrom “neuspešnih” – to jest, uspešnih imena iz sveta muzike koji su imali taj peh da neki idiot koji piše za muzički časopis izjavi kako im je glavna karakteristika to što liče na nekog drugog, već dokazano uspešnog i tiražnog, nisam mogao da se ne setim veoma sličnog i ništa manje nepravednog slučaja.

Fascinantno je, pak, sa koliko mirnim i gospodskim stavom je Robin Trower izdržao krajnje vulgarne i neopravdane kvalifikacije u času kada je stvarao fantastičnu muziku.

Nastavite sa čitanjem… “Kreni za mnom”

Proglas o nepažljivima

Ovakvu kvalifikaciju do sada nisam čuo. Ako je ne zabeležim, zaboraviću je, a to bi bilo nepravedno i pomalo rizično.

Kad je neko lud, onda tu nema pomoći: ovu frazu sam do sada previše puta upotrebio i malčice se već izlizala, ali kad malo pažljivije poslušate ovo što imam da vam predstavim, razumećete zašto je celishodno da to izrazim baš tako.

Elem, mislim da je Gentle Giant jedina grupa sa kojom sam ikad u životu imao posla, a da se desilo sledeće: zarazio sam se na prvo slušanje, a pritom ja nikada nikoga pametnog nisam uspeo da zarazim za tu muziku. To da su ti ljudi bili kolektivno ludi nije nikakva misterija. Zato valjda nisu ni mogli da prevaziđu vreme u kojem su radili. Ali oni su se bar razbežali kud koji: ja sam problem. Sklonost ka anahronim i (is)komplikovanim oblicima muzike izvesno me kvalifikuje barem kao potencijalno ludog. Drugi se izvlače: no, izgleda da moja okolina krije od mene neka saznanja o meni. Smile with tongue out

Štaviše, u par navrata umalo nisam nadrljao zbog njih. Boktemazo, pa to mi se nije desilo ni sa glasnim puštanjem grupe King Crimson.

Nastavite sa čitanjem… “Proglas o nepažljivima”