Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Gde god da se uhvatite sadržaja u karijeri Stevena Wilsona, nailazićete na besprekorne rezultate. Razlog tome je što su njegovi standardi viši od vaših očekivanja.
Izvesno, primetili ste da je prošle nedelje došlo do četvorodnevne pauze u rubrici “Muzika za popodne”. Iako nema potrebe da iskajavam nastalu situaciju, moram da vam ispričam zašto je tako ispalo, da podelim sa vama komad dobre muzike i slike, a da usput sačinim ovu uzgrednu belešku, jer odavno mi izmiče.
Elem, delirijum.
Američki rock’n’roll srednje struje je prepun pravih frajera, ljudi koji su ‘ladni ko špricer u svakoj situaciji, osim kad im je instrument u rukama. Tada postaju zveri. Jednog od takvih naročito gotivim: znate ga dobro i vi.
Budite slobodni da me nazovete subjektivnim, štaviše neobjektivnim, ali uz sav trud koji nije bio mali, a mi nije bilo teško da ga uložim, ja nisam uspeo da pronađem ni iole slabu tačku u karijeri tog mangupa. Najzad, Joe Walsh je čovek kojeg ne interesuje mnogo šta ćete misliti o njemu, a neka moja detektivska naglabanja njegove fonografije dovela su me do zaključka da je reč samo o trenutku u kojem bi on objavio nešto, kada je zbog nekog lokalnog konteksta bio trenutno omiljen ili neomiljen, pa bi ga dežurne kritičarske zamlate podigle u nebesa ili otresale kao blato sa cipela.
A za sve to vreme, čovek bi svirao kao da ne postoji sutra, a tu muziku promišljao i stvarao kao da je došlo krajnje vreme da neko zasuče rukave i pokaže svetu kako se to radi.
Brate, odakle izvlačiš sve te ideje sve ove godine?
Odavno sam siguran, a ovog puta ću prvi put i reći naglas: ovaj čovek u sebi krije neki manijakalno snažan poriv. Njemu nije dovoljno da oduševi ili zbuni slušaoca: njemu je potrebno da ga šokira. I u tome je uspešan sve ove godine.
Za sve ove godine koliko slušam njegovu muziku, a potkačili smo se davno, kad je pre četrdeset godina objavio album Look Sharp! (1979), taj ludak ne prestaje sa provokacijama. U prvom ovogodišnjem paketiću iz Kalinjingrada, tetka mi šalje njegov novi album, a na ceduljčetu zakačenom na CD stajalo je samo ovo:
!!!
Nisam oklevao da čujem razlog za taj komentar, strpao sam CD u plejer. Sledećih četrdesetak minuta nisam mogao da dođem sebi.
Ovakvo sviranje ne pada s neba.
O gitaroškim bogovima napisali smo veliki broj tekstova. Svako od nas se trudio da detaljno obrazloži zašto neki muzičar zaslužuje taj epitet, pokušali smo da raskrinkamo lažne bogove i komisijski utvrdili da ne može da postoji samo jedan. U našem Panteonu sedi ih više, a svako od nas proglašava vrhovnog u zavisnosti od sopstvenog ukusa.
Boginje gitare do danas nismo razmatrali. 
Radi političke korektnosti i zbog opasnosti da nas neko od čitalaca ne proglasi mizoginima, nije loše da otpočnemo sa kanditaturom za boginje. Moj predlog je Kaki King.
Iskupljenje i dovršavanje. Stihija sinergije. Nedisciplina. Dalje. I još dalje.
Jedne julske večeri 2013, tokom posete prijateljima, Robert Fripp se zapitao: “Ako bi King Crimson trebalo da nastupi sutra, kako bi to izgledalo?”. U glavi mu se stvorila vizija sedmoglavog čudovišta na sceni i tog časa je znao da priču o grupi koja je proizvod njegovog višedecenijskog rada ne može ostaviti onako kako ju je prekinuo nekoliko godina ranije: u nezadovoljstvu i frustraciji.
Tog časa se začelo nešto što je, sasvim slučajno ili možda ne, tačno četiri godine kasnije dovelo do rođenja na sceni u Siudad Meksiku nečega što je Fripp nazvao, doslovno, The Eight-Headed Beast of Crim, a zapečaćeno je zdravicom u slavu Formacije 9.1, koju je poslednje večeri u nizu od pet, neverovatna publika uspešno porodila.
A kad Robert Fripp podigne čašu šampanjca i sprema se da kaže nešto, sedmorica muzičkih velemajstora pred njim ućute kao đačići u skamijama.
Ko bi to mogao da zaboravi? Kovao se komadić istorije rokenrola i bili smo toga svesni na neki predivan, naivan način. Dečačke godine.
Dakle, bilo je proleće 1978, život je bio lep tih godina, “Sultani svinga” su osvojili radio stanice i top-liste. U nekom omladinskom časopisu, neki mnogo pametan lik je tvrdio da je pesma nesumnjivo veličanstvena, ali je nastavio sa tezom kako je to čudo za tri dana, kako ćemo ih zaboraviti do dogodine, kao i stotine pre njih i posle njih. Evo, videćete kad se na jesen pojavi album – reče kritičar i ostade živ.
U, ala se taj zajeb’o…
Sad zamislite klinca od upravo navršenih trinaest godina, već opsednutog velikim hitom grupe Dire Straits, obaška već najarcanog željom da osvoji tajne gitare, koji čuje prve tonove prve pesme na prvom albumu prve grupe čijem rođenju je pola godine ranije bio aktivni svedok.
Danas se navršilo pedeset godina i jedan dan otkako je svet dobio jedno od najvećih gitarističkih remek-dela.
Nema razloga da odugovlačimo ni časa:
E, tako. Sad možemo dalje bez žurbe.
Prvo, on je vrhunski pijanista. Drugo, on nema nikakve probleme ni kao kompozitor. Treće, opametio se.
U opštoj histeriji koju podgrevaju mainstream mediji kako su Rusi krivi za sve i petljaju se u sve i svašta, pa i u naše sopstvene živote, sklon sam da uložim protest. Neka politačari rade šta hoće i zamajavaju svoje narode (a svi to, listom, čine), o ideologiji nećemo ovde da raspravljamo, no ne moramo da trpimo posledice njihovih odluka koje se tiču kulture i umetnosti, što nam, onako uzgred, uskraćuju.
Ako smo iole otvorenog uma.
