Još dok je bio u grupi Cream, pored toga što je imao reputaciju vrhunskog bubnjara, Ginger Baker je važio za čoveka kome se prišivalo da ima “kratak fitilj” i da je sklon incidentima. Najpoznatiji je onaj kada je potegao nož na Jacka Brucea i prislonio mu ga na stomak. Da ne ulazim u motive takvog ponašanja, da li je u pitanju bila njegova narav, alkohol ili neke supstance tek, posle svih tih iskustava iz šezdesetih, Bakera je pratila aura “čoveka sa kojim je teško sarađivati”.
Njegova jedina konstanta bile su nestalnost i lutanja.
Bila je zima 2010. Stiže mi mail od kolege s posla, u njemu kaže: “Jesi li čuo? Na leto dolaze Eric Clapton i još jedan u Beograd! Znam da Claptona voliš, pa da te pitam – hoćeš li ići na koncert?”. Moj odgovor je usledio odmah: “Sedi, jedan. Kao prvo, ne dolaze Clapton i još jedan, nego Steve Winwood i još jedan, ni taj nije loš. Kao drugo, mene se za takve koncerte ne pita hoću li ih pohoditi, nego kad sam kupio karte i koja mesta sam već odabrao.” Nije se čovek naljutio, dabome, pogotovo nakon što sam mu dao par naznaka na proveru, što je uključivalo i špil linkova na Cevki gde je mogao da čuje šta treba, pa i da se počeše gde ga nije svrbelo.
Zajednički muzički rad Erica Claptona i Stevea Winwooda je nevelik, ali izuzetno važan. Međutim, postoji nešto još važnije, a posledica je tog susreta.
To je uticaj Stevea Winwooda na muzičko i, naročito, autorsko odrastanje Erica Claptona. Taj uticaj je bio ključni u karijeri velikog gitariste i mogao je da se čuje sve dok nije prevagnuo uticaj J.J. Calea i onog stila koji smo kasnije nazvali Tulsa sound.
