Tag: gitarist

Pismo natopljeno suzama

Novi album Richarda Thompsona je svučen sa tavana i demonstrira kako su on i njegova prateća grupa bili uzbudljivi na nastupima. Pre nekih 35 godina.

Karijeru Richarda Thompsona pratim dobrih pedesetak godina. Na neki način, smatram ga delom sopstvene porodice. Zašto je tako, to je pitanje na koje ni sam ne znam pravi odgovor. Verovatno zato što je on jedan od retkih, pravih muzičkih velikana, koji se lako prepoznaje i koji je muzički svestran. Bilo da je u pitanju njegovo enciklopedisjko poznavanje svih živih žanrova, izuzetan dar za pisanje pesama, strastveno pevanje ili osebujan stil sviranja gitare koji je jedinstven.

Snimljeni opus mu je ogroman i veoma kvalitetan. Čak i oni albumi za koje se može reći da su mu malo slabiji, mogu da izdrže upoređivanje sa radovima nekih drugih autora sličnog usmerenja. On je, recimo poput Vana Morrisona, muzička kategorija sam po sebi. Jedino što vam preostaje jeste da ga bezgranično volite ili mrzite.

A to je već stvar muzičkog ukusa.

Nastavite sa čitanjem… “Pismo natopljeno suzama”

Bombarder

Iz ranih radova Joea Walsha jasno se moglo naslutiti o kakvom kalibru gitariste je reč.

Svirati “u moćnom triju” (gitara, bas, bubnjevi) je, verovatno, najzahtevnija disciplina u kojoj su se okušali mnogi muzičari. Mustra je uzeta od moćnih postava koje su obeležile drugu polovinu šezdesetih – kada se pomene trio, prvo što vam padne na pamet su Cream ili Jimi Hendrix Experience. U ovakvom sastavu svi članovi moraju da budu vrsni poznavaoci svojih instrumenata, a najveći teret pada na pleća gitariste – on mora u isto vreme da svira rifove, akorde i povremeno solira, što nije ni malo jednostavno.

Ne retko i da peva.

Nastavite sa čitanjem… “Bombarder”

Stidi se

Muzička industrija je često nemilosrdna – možeš biti i jedan od najboljih na svetu, ali ako nisi Anglosaksonac, niko za tebe neće znati.

U vreme kada je grupa Focus objavila svoj debitantski album, na njega niko nije obratio pažnju. Oni retki koji su pratili tadašnju progresivu mogli su samo da konstatuju da su u pitanju klasično školovani muzičari koji su, za razliku od uspešnih Ekseptiona koji su ponudili svoju verziju mešavine klasike i jazza, više voleli da izvode sopstvene kompozicije, pa makar ponekad citirali i velikane od pre nekoliko stotina godina.

Stvari su se drastično promenile kada je u grupu došao gitarista Jan Akkerman.

Nastavite sa čitanjem… “Stidi se”

(Pre)pečena piletina

Steve Morse je poznat kao čovek koji je nasledio mesto Ritchieja Blackmorea u grupi Deep Purple. No, on nije samo suvi prangijaš.

Onomad sam sreo prijateljicu koju dugo nisam video. Odmah je primetila kako sam se “uvoštio” i da se ne menjam, skoro da sam isti kao i pre mnogo godina, jesam postigao boju kose koja je primerena uzrastu, al’ ne mari… Oči mi i dalje sjaje i još uvek imam “pogled od koga ženama klecaju kolena”, mogli bismo da se vidimo i da se prisetimo starih dana…

Bože, toliko je lepo cvrkutala da zamalo da poverujem. Sarcastic smile

Nastavite sa čitanjem… “(Pre)pečena piletina”

Temelj

Nemoguće je preceniti značaj zaostavštine ovog čoveka. On je jedan od nekolicine koji su utemeljili gitaristički aspekt rock’n’rolla.

Oduvek je važilo u kraljevinama, bilo da je reč o istoriji ili mašti: kraljevi su ceremonijalne ličnosti, simboli moći centralne vladavine. Pravu moć su imali ljudi od poverenja, najčešće u senci, oni koji su vukli konce i rešavali stvari bez ikakve parade.

Nemoguće je izbeći paralelu u rock’n’rollu, a primera ima na svu volju. No, ako smo samo jednog nazvali kraljem rock’n’rolla, bilo bi pošteno da razmaknemo zavesu iza njega malo šire i raširimo snom reflektora: u ključnim trenucima po razvoj žanra, iza Elvisa je, sa gitarom u rukama, stajao Scotty Moore.

Te 1954. godine desila se epizoda istorije popularne muzike 20. veka koja je utemeljila ono što će se dešavati globalno nekoliko decenija potom.

Nastavite sa čitanjem… “Temelj”

Okamenjen

Znam da zvuči kao fraza, ali ja ponekad zaista ostanem bez teksta kad čujem nešto ovako.

Mimo lepog vaspitanja, danas ću vas zamoliti tri stvari.

Prvo, nemojte zameriti što je sledeći snimak lošeg tehničkog kvaliteta, jer sadržaj trostruko nadoknađuje to pitanje (pozdrav onima koji ne mogu da slušaju muziku, nego zapravo slušaju svoju opremu).

Drugo, bez obzira na ono prvo: ili odvrnite glasno ili natucite velike slušalice na uši. Elem, potreban je direktan doživljaj da bi ovaj mali opit imao smisla.

Treće je, zapravo, provokacija: čikam vas da preslušate ovo dvaput uzastopce. Naime, primetio sam da tako funkcioniše savršeno.

Nastavite sa čitanjem… “Okamenjen”

Pratio sam (B.B.) Kinga

Dva istinski velika muzičara koji su, svako za sebe, posebna kategorija, udružili su snage na sceni. Jasno, mora da leti perje.

John Hiatt je, svakako, jedan od najboljih songwritera svoje generacije. Iako je njegov talenat vrlo rano prepoznat u Nešvilu, sudeći po tome da je bio tražen autor čije su pesme izvodile vrhunske country zvezde, na početku karijere, kao solista, neslavno je propao. Ako je za utehu, u takvom okruženju je razvio izuzetno sviračko umeće, a za neuspeh nije on kriv. Kada se slušaju njegovi rani albumi evidentno je da su puni dobrih pesama. Pre bih rekao da diskografske kuće nisu znale kako da ga reklamiraju, jer on je znao da svira sve.

Kritika ga je od početka podržavala, bilo je potrebno da ga prepozna i publika.

Nastavite sa čitanjem… “Pratio sam (B.B.) Kinga”

Čekam kišu

Suvo u vazduhu. Suvo u ustima. Suvo u grudima. Suša po džepovima.
Samo srce puno.

U času dosezanja svog komercijalnog vrhunca, grupi Leb i sol se desilo manje-više već sve što je jedan čestit muzički sastav mogao da doživi. No, kao da je izostao “onaj jedan korak” koji bi njihovo faktički zasluženo mesto na vrhu popularnosti učinio i eksplicitno jasnim: bio je potreban radijski superhit. Jer, pored onoliko odlične muzike koju je Leb i sol pružio publici, čestitog FM hita nije bilo još od pesme “Kontakt je skup” u proleće 1984. Predugo: nije dobro kad nastaju takve praznine.

Kockice su se složile u proleće 1987. u vidu albuma koji je doneo ne jedan, nego tri superhita. No, pesma koju ćemo danas slušati nije jedan od njih.

Auh!…

Nastavite sa čitanjem… “Čekam kišu”