Tag: gitarist

Na pristaništu

Ko bi to mogao da zaboravi? Kovao se komadić istorije rokenrola i bili smo toga svesni na neki predivan, naivan način. Dečačke godine.

Dakle, bilo je proleće 1978, život je bio lep tih godina, “Sultani svinga” su osvojili radio stanice i top-liste. U nekom omladinskom časopisu, neki mnogo pametan lik je tvrdio da je pesma nesumnjivo veličanstvena, ali je nastavio sa tezom kako je to čudo za tri dana, kako ćemo ih zaboraviti do dogodine, kao i stotine pre njih i posle njih. Evo, videćete kad se na jesen pojavi album – reče kritičar i ostade živ.

U, ala se taj zajeb’o…

Sad zamislite klinca od upravo navršenih trinaest godina, već opsednutog velikim hitom grupe Dire Straits, obaška već najarcanog željom da osvoji tajne gitare, koji čuje prve tonove prve pesme na prvom albumu prve grupe čijem rođenju je pola godine ranije bio aktivni svedok.

Nastavite sa čitanjem… “Na pristaništu”

Oluja neće doći

…Mada sam ja sasvim siguran da hoće. Svaki njegov album je muzički ekvivalent oluje, grmljavine, ima tu maličak i zemljotresa. Ako ne verujete, slušajte ovo:

Ne, ne: sačekajte do kraja. Nikad ne sudite o muzici Richarda Thompsona dok ne čujete celinu.

Nastavite sa čitanjem… “Oluja neće doći”

Okamenjen

Neki moji drugari su skloni da forsiraju preporuke raznih gitarista, naročito onih prangijaša iza kojih leti perje ili onih koji po njihovom mišljenju imaju “nešto posebno”, pa se prilično začude kad naiđu na moju potpuno hladnu reakciju. Ne osećajući potrebu da se pravdam zbog svog stava, a znajući da većina nije izložena muzici u tolikom obimu koliko je to meni normalno, puštam ih da misle šta hoće. No, jedan mi reče: “Ostario si: nekad si sekao vene na ovakvu muziku!”.

Na stranu što zbilja ima one muzike za kojom sam nekad klicao, a danas sam ravnodušan jer sam je prerastao, a naročito što baš u slučaju primera koji je prethodio toj izjavi nikad nisam voleo takvu muziku (posredi je bio Joe Bonamassa, plastificirani gitarski heroj koji nikad neće imati moje poštovanje), malo sam se zamislio nad tom konstatacijom: zaista, ko su gitaristi koji pobuđuju moju pažnju? Recimo, ima li u mlađoj generaciji ikoga osim Dereka Trucksa da je uspeo da zadrži moju pažnju?

Nedavno me podsetiše na ovog dečka: o, da! Zapisao sam fusnotu da se njime pozabavim, pa kako sam zapisao, tako sam i izgubio belešku. Zaboravio sam: podsetnik u kalendaru je jedino mesto koje čitam svakodnevno…

Nastavite sa čitanjem… “Okamenjen”

Odbačen

Amerikanci obožavaju akronime, pa je meni zapalo da odgonetnem šta to znači VAST. Današnja tehnologija nesebično pomaže (VAST je, po zamisli autora, Visual Audio Sensory Theater) što je veoma ambiciozan pristup stvaranju muzike, a rezultati koje je postigla grupa ovog imena je… Recimo, problematična.

Tako je uvek kada jedan čovek preuzme sav teret na sebe.

Nastavite sa čitanjem… “Odbačen”

Tako dobro

Počinjem da verujem da živim u vrlo raspevanom komšiluku. Iako sam moje muzičke aktivnosti sveo na najmanju moguću meru (retko uključujem onih 2x350W da mi nova upravnica zgrade ne bi lupala na vrata i pisala prijave), moj komšija iznad kao da ne mari za nova pravila ponašanja u zajedničkom domu. Čini mi se da se ponovio pojačalom pa me već nekoliko sati voza od Santane do Smaka, ne preskačući onaj poznati rif Deep Purplea koji znaju svi gitaristi. Ne znam šta će mu reći komšija iznad njega, koji je sklon starogradskoj muzici i odličan pevač. Tek, da konstatujem, preseo mi je ručak.

Da se nekako spasim, nabacujem sluške i tražim folder sa pristiglim albumima.

Nastavite sa čitanjem… “Tako dobro”

Velemajstor iz senke

U rock’n’rollu postoje neki tihi velemajstori koji se ponašaju kao da im nije stalo do osvajanja scene, sticanja velike popularnosti ili nametanja svog sadržaja. Umesto toga, oni svoj svirački talenat najčešće upošljavaju kao radna snaga za potrebe drugih, a autorski kapacitet raspoređuju u hedonističkom tempu, nudeći se neiskvareni, onakvi kakvi su. Ako i ne steknu veliku popularnost, takvi ljudi najčešće stiču nešto mnogo vrednije i trajnije: iskreno poštovanje onog dela publike koji je prepoznao taj majstorluk.

E, takav je čovek čiju muziku danas slušamo.

Nastavite sa čitanjem… “Velemajstor iz senke”

…A kako bi on to drugačije?

Money won’t help you to win a new look at things
Loving can bring you down so you fall
Then why do you still try to get up at all
Your good and bad side showing through
Problems are a part of you

Među mnogim frazama izrečenim o muzici, pogotovo kada je reč o izraženo autorskim radovima, poznata je ona koja kaže da se muzičar ne dokazuje svojim prvim, već drugim albumom. Verujem da tu ima dosta istine: više puta do sada, pokazalo se da su neki u jednom času izuzetno popularni muzičari zapravo igrali na jednu kartu i da posle početnog uspeha nisu imali više šta da pokažu. To se ponekad završi kvalifikacijom one hit wonder, mada ja imam običaj da kažem da je reč o sindromu one trick pony.

Ali, nećemo danas o njima: te slučajeve pominjem samo zato da bih bolje istakao hrabrost onih koji su ispravno pretpostavili da će uspeti čak i ako ih publika ne primi blagonaklono kada sazna šta se nudi u drugom autorskom radu i pod kojim okolnostima se taj materijal nudi. Jedan takav primer će kroz nekoliko dana obeležiti četrdesetu godišnju od izlaska, što je odlična prilika da ga se prisetimo.

Elem, danas pričamo o albumu Please Don’t Touch (1978), drugom solo radu koji je bio prelomna tačka u karijeri Stevea Hacketta.

Nastavite sa čitanjem… “…A kako bi on to drugačije?”