Ako se vratim četrdeset i kusur godina unazad, moram da priznam da mi je mnogo toga oko glam rocka promaklo u vreme kada je bio aktuelan. Do guše sam bio vodama simfoničara, skidao solo deonice Emersona i Wakemana, pokušavao da vodim “pametne” razgovore o muzici i činio sve ono što klinci rade u uzrastu od 14-15 godina. Na glam rock sam gledao prezrivo, a kičerica i šljokice kojima su se predstavnici tog pokreta dičili išle su mi na živce sve dok nisam otkrio Bowiea…
Glamom sam počeo da se bavim tek sa otklonom od desetak godina, kada sam shvatio da u tom žanru ima itekako dobre muzike.