Tag: glugen

(Isečak)

…

Neko vreme je sve išlo izvrsno: mi smo gore jednom mesečno slali izveštaj o prihvaćenim obavezama, a oni nama dva puta mesečno platu. Mi, na primer, pišemo: povodom predstojeće stogodišnjice obavezujemo se da ćemo prekinuti sa proizvodnim traumatizmom. Ili ovako: povodom slavne stogodišnjice obavezujemo se da će svaki šesti vanredno završiti školovanje na višoj školi. A kakav traumatizam i škola, kad mi od karata beli dan ne videsmo, a svega nas je petorica!

O, sloboda i jednakost! O, bratstvo i parazitizam! O, slast neobračuna! O, najblaženije vreme u životu mog naroda – vreme od otvaranja do zatvaranja bifea.

Odbacivši stid i druge brige, živeli smo isključivo duhovnim životom. Širio sam im vidokrug koliko sam mogao, a njima se veoma sviđalo kad sam im ga širio: naročito u svemu što se tiče Izraela i Arapa. Tu su bili u potpunom ushićenju – ushićeni Izraelom, ushićeni Arapima, naročito Golanskom visoravni. A Aba Eban i Moše Dajan im nisu silazili s jezika. Dolaze oni ujutro iz kurvanja, na primer, i jedan drugog pita: “Pa kako je? Da li je danas u trinaestici Dajan jeban?” A ovaj sa samozadovoljnim osmehom odgovara: “Podojen je Moše, podojen!”

A kasnije (slušajte), kasnije, kada su saznali od čega je umro Puškin, dao sam im da čitaju Vrt slavuja, poemu Aleksandra bloka. Tame je u centru poeme, razume se ako se odbace sva ta miomirisna ramena i tamne magle i ružičaste kule u dimnim rizama, tamo je u centru poeme lirski junak, otpušten s posla zbog lokanja, kurvanja i izostajanja s posla. Rekao sam im: “Veoma savremena knjiga, – rekao sam – pročitajte je jer će vam koristiti.” I pročitali su. Ali uprkos svemu, ona je za njih bila mučiteljska: u svim prodavnicama najednom je nestala sva “svežina”. Nerazumljivo zašto, ali karte su najednom bile zaboravljene, vermut je bio zaboravljen, međunarodni aerodrom Šerementjevo je bio zaboravljen – i trijumfovala je “svežina”, svi su pili samo “svežinu”.

O, bezbrižnost! O, ptice nebeske koje ne slećete na žita! O, lepotice Solomonove odevene u poljske ljiljane! – Oni su popili svu “svežinu” od stanice Dolgoprudna do međunarodnog aerodroma Šerementjevo!

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Da. On je bio u pravu. Znam mnoge zamisli Boga, ali zašto je u mene uneo toliko čednosti, to još uvek ne znam. A ta čednost – najsmešnije! – ta čednost objašnjavana je tako naopačke da mi je poricano čak i elementarno vaspitanje.

Na primer, u Pavlovo-Posadu. Privode me damama i ovako predstavljaju:

– A ovo je poznati Venjička Jerofejev. Poznat je po mnogo čemu. Ali najpoznatiji je, dakle, po tome to u životu nikada nije prdnuo…

– Kako!!! Nikad – čude se dame i gledaju me razrogačenim očima. – Nikad!

I, naravno, počinjem se zbunjivati. Ne mogu da se u prisustvu dama ne zbunjujem. Kažem:

– Pa, nikad! Ponekad… ipak…

Od toga se potpuno gubim i govorim:

– Pa šta je u tome tako, pa ja… jer – prdnuti – pa to je tako noumenalno… Ničeg fenomenalnog nema, u tome, prdnuti…

– Pomislite samo! – benave dame.

A zatim udaraju u sva zvona po čitavom petuškovskom kraju: “On sve to radi glasno, i govori da to ne radi loše! Da on to radi dobro!”

Pa, vidite. I tako čitav život.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

To mi se sviđa. Sviđa mi se što su u naroda moje domovine oči tako prazne i izgubljene. To u mene unosi osećanje prirodnog ponosa. Treba zamisliti kakve su oči tamo. Gde se sve prodaje i kupuje… duboko skrivene, pritajene, pohlepne i uplašene oči… Devalvacija, nezaposlenost, pauperizam… Gledaju ispod oka, sa neprolaznom brigom i patnjom – eto, takve su oči u svetu novca…

Zato u mog naroda oči su – kakve su? One su nepromenjivo izbuljene, ali – u njima nema nikakvog napora. Potpuno odsustvo svakog smisla – ali zato, kakva snaga! (Kakva duhovna snaga!) Te oči neće prodati! Ništa neće prodati i ništa neće kupiti. Bilo šta da se desi s mojom domovinom. U dane sumnji, u dane teških nedoumica, u godini svakojakih iskušenja i nesreća – te oči neće trepnuti. Njima je sve božja rosa…

Sviđa mi se moj narod. Srećan sam što sam se rodio i odrastao pod pogledima tih očiju. Loše je samo jedno: da li su primetili šta sam sad radio na platformi?… Batrgao se iz ugla u ugao, kao veliki tragičar Fjodor Šaljapin, sa rukom na grlu, kao da me je nešto gušilo?

Ali, uostalom, neka. Ako je neko i video – neka.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Celo poglavlje)

I žurno sam je ispio.

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

Pa naravno, svi oni smatraju da sam loš čovek. Ujutru zbog mamurluka i ja o sebi imam takvo mišljenje. Ali zar treba verovati mišljenju čoveka koji još nije uspeo da se napije! Ali uveče – kakvi su bezdani u meni! – ako se, razumljivo, preko dana dobro nalijem – kakvi si bezdani uveče u meni!

Ali – neka. Neka sam loš čovek. Uopšte primećujem: ako je čoveku ujutro odvratno, a uveče je pun ideja, i mašte, i snage – taj čovek je veoma loš. Ujutru loše, uveče dobro – prava osobina lošeg čoveka. A ako je suprotno – ako je čovek ujutro snažan i pun nade, a uveče ga obara iznemoglost – onda je to baš čovek-đubre, egoist i mediokritet. Za mene je tak čovek gad. Ne znam šta je za vas, ali za mene je gad.

Razumljivo, nađu se i takvi kojima je podjednako prijatno i ujutro i uveče, vole i ustajanje i leganje – to su prave hulje – o njima mi se gadi da govorim. A ako je nekome podjednako gadno i ujutro i uveče – tu ne znam šta da kažem, taj je već krajnji šljam i govnar.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)