Tag: glugen

I tako suzbismo još jednu radnu nedelju, a ni vikend neće dugo.

Prijatan ručak vam želimo.

…iz daljine želim gledat’ kako sklapaš utovar.

I što onomad reče Hogar (ali ne onaj, a ni onaj, nego onaj što je Šefu doneo kašasu na poklon), umno se smešeći i držeći kažiprst podignut u znak prohteva za maličak pažnje:

Nije ŠBB KBB, to je prevaziđeno; sad je ŠBB DJB.

A jes’ vala. Pravo veli čovek. Kad bi bilo je već bilo, nego ako nije bilo, daj da vidimo šta bi bilo da je bilo.

Vidiš, to je taj problem sa kojim se suočavamo: niko nas ne zarezuje ni za suvu šljivu dok ne saopštimo svoju konstataciju onako kako treba. A mi čak i parole izgovaramo na pogrešan način. Nije zato ni čudo što ne uspevamo da napredujemo.

Ove nedelje, dakako, nema utovara. Dežurni su zadremali: nerad obuzeo, braćo draga.

Nastavite sa čitanjem… “O, ne seri, šuti…”

Važno je da jednom nekako pronađemo neko rešenje u svetlu saznanja da bolje biti neće. Ili ne. Ili da, ali ako, to jest međutim, osim ukoliko spram eto. Uostalom, tu i tamo mestimično delimično, kako da ti kažem, mislim to jest, ovaj, je li, da!

Nebulozni uvod u današnji utovar je manje-više najpreciznija ilustracija aktuelnog stanja samurajske populacije Suštine pasijansa. Kao da nas je neko tukao po ušima što neprekidno trpimo samo po dve gužve (poneko i tri), nego nam je uljudno prosleđeno sledovanje od još po jedne, pa sad svi dan danujemo i noć noćivamo u pokušaju rešavanja bar neke od tri simultane gužve (poneko i četiri).

Teško je objasniti to što nam se svima dešava. U eri prekarijata, problemi se javljaju sa tendencijom trajnog ostanka. Morate ih rešavati, ali ih ne možete rešiti, pa tako doveka ostajete zarobljeni u ponekoj novoj budalaštini koju nam život donese. Stvar kondicije je koliko simultanih spinova problema možete da izdržite.

Ne govorimo mi o tome da bismo vam kukali, jer vrlo dobro znamo da ste se prepoznali u prethodnim redovima. Nije vama ništa bolje nego nama (nije vam, nadamo se, ni gore), pa gde smo, tu smo. Nego smo se mašili ove neprijatne teme da bismo vam skrenuli pažnju, po ko zna koji put, na to da od konstatovanja vajde nema. Vreme je da preduzmete nešto za svoje mentalno zdravlje.

Isključite televizore, promenite broj telefona, utopite nekom radio za male pare i na netu posećujte samo tematska mesta, a ne portale vesti. Ko ima gramofon, neka obriše prašinu s njega, proveri iglu i kaiš, pa neka se lati starih ploča. Ili slušajte muziku u nekom drugom obliku, ali isključivo po svom sopstvenom izboru. Svake večeri pročitajte nešto; najbolje je da se latite neke knjige; može i neka koju ste čitali u davnoj prošlosti, ako nemate bolju ideju: Žil Vern, Branko Ćopić, Branislav Nušić, Mark Tven, Džek London i Džonatan Svift su uvek u modi.

Videćete: kroz nekoliko dana će vam se vratiti apetit, ali i volja za životom, počeće da vam padaju zanimljive ideje na pamet, provodićete više vremena napolju (čak i po kiši!), težićete pešačkim zonama i divićete se svetu oko sebe, koji ste nekako zaboravili da primećujete dok ste vreme provodili zbog raznih nastupa trenutnog siledžije na televiziji i u novinama.

A s obzirom na to da nemate revolucionarnih pretenzija, niti bismo vas mi ikada ikako navodili na takve primisli, preostaje samo jedno: u nastavku današnjeg utovara, proučite akademsku raspravu o jednom karakterističnom segmentu srpskog jezika, pa primenite neke sintagme iz tog segmenta na ličnost i delo onog siledžije koji je trenutno u glavnoj ulozi. Pa kad vas sledeći put nazove ološom, neradnikom, bitangom i šta ono još beše, vi se samo blago nasmešite u njegovom pravcu, isto onako kako on se on tokom svake redovne popodnevne terapije blaženo smeši u kamere preko žbuna od mikrofona, udahnite duboko, izdahnite polako i recite mu tihim glasom:

– Nikome nije gorelo do zore. Neće ni tebi.

Gestakulaciju i prateće rečenice prepuštamo vašoj sklonosti za improvizaciju.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 11. septembar 2016.”

“Nikad se ne bih učlanio u klub koji bi mene hteo za člana”, reče jedan drevni marksista (tj. Gručo) i ostade živ… još izvestan broj godina.

Zamislite da ste šef rokerske bande (engr. rock benda). I onda vam nešto zasmetaju bubnjar i basista. Ne zato što su vam deset puta maznuli najbolje ribe iza scene parče torte na žurci, ni što su još više puta sve popili pre nego što ste vi završili sa organizatorom, nego bre nemu pojma. Ovaj samo lupa, ‘vata na snagu, a od stručne spreme ima to što vam je nosio zvučnike i kablove dok ste bili u onom bendu kod onog opakog kretena od kog ste sve naučili koga organski ne podnosite. Basista je lupao u talambas u svatovima, a jednom je čak i nosio klavir. I sad imate situaciju koju treba da rešavate, a treba vam i neka prekrupa da sipate novinarima u valov.

Najbolje bi bilo da snimite novi album, al’ ne ide da na njemu ovaj opet lupa kao da radi kod kovača, a onaj da opet okida žice ekserom i nikad ne zna koja je pesma nego piči otprilike. I još da dobiju neke tantijeme, pa ako album uspe da ponesu deo slave, a ako oni nešto skembeče da vi budete krivi. Pravi šef to ne dopušta, lovorike ima da idu njemu, truli paradajzi idu uz boraniju.

Dakle, nema novog albuma dok ne dođu pravi ljudi na prava mesta!

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 24. jul 2016.”