Kako se čovek lako prevari. Ne možeš proceniti drugog čoveka dok ne prođeš sa njim razne situacije…
Uglavnom, desilo se ovo: moj stari znanac, angažovani multimedijalni umetnik, čovek koji je navikao da misli svojom glavom, otpisao je negde na fejZbuku kako ne veruje onom novom ministru zato što je raščupan. Dobro, de: ne reče to direktno tako, nego mu je uputio preporuku da se očešlja ako želi da mu se veruje. Nisam izdržao, otpisao sam komentatoru u otvorenom pismu govoreći kako ja dotičnom ministru više ne bih verovao baš ako bi se očešljao. Čoveka su doveli da da rešava probleme kulture štapom i kanapom, jer drugih resursa nema, tako da je to ispao posao koji je teži od većine drugih kojih bi mogao da se setim. Koliko čujem, pokrenuo je samo neke skromne poteze koje je do sada uopšte mogao. Na prvi pogled, to nije mnogo. Ali je časno i vredno podrške.
Svašta se tu dešava u glavama prosečnog gledaoca. Izvedite nekog pred kamere, recite gledaocima da se on bavi politikom i time ćete ga automatski žigosati u glavama posmatrača. Neće da mu veruju. A zaboravljaju pritom: verovati čoveku i verovati da taj čovek može nešto da uradi u ovoj zemlji gliba – to nikako nije isto.
Dakako, to ne znači da treba odustati.
A što se tiče petparačkog napada pomenutog poznanika, neka mu je prosto. Od sada ću na njegove javne istupe gledati drugačijim očima. Šteta koju je načinio svojom nepromišljenom replikom ostaje zauvek.
U savremenoj informatičkoj eri deluje anahrono poći na odmor u Crnu Goru. U redu je, dakako, otići na izlet do Ostroga slomovratnim putem koji ne pamti saobraćajnu nesreću, primerom nežurenja kao mnogima iznenađujuće uspešnog faktora u procesu stizanja. Ali, na odmor, pored grčkih toplih mora, peskovitih plaža i gusto zasejanih meduza; bugarskih odličnih autoputeva, ogromnih hotelskih kompleksa sa obaveznim bazenima i širokih plaža koje zapljuskuju talasi vode iz nekog razloga nazvane Crno More; turske ljubaznosti, povremenih napada sekularizma i grčkih ostrva slavne istorije, koja su blizu taman koliko nama Turska nije; egipatske fine adrenalinske ravnoteže koktela u ruci i ličnog gardiste na obližnjoj grani; dakle na odmor posle svega nabrojanog ići u Crnu Goru vaistinu predstavlja motivacioni misterij. No, primetio sam da mi se ama svake godine događa ista stvar: negde u vreme kada uzimam godišnji odmor bivam umoran, pa mi stoga ideja o odmoru kao vremenu tokom koga ću se odmoriti postaje bitno bitnija od ideje o odmoru kao vremenu o kome ću kasnije imati šta da pričam (ili, što je svakako manje važno, da ga se sećam). I tako me preovlađenost sopstvene bitnosti svake godine na odmor vodi u Crnu Goru, zemlju meni poznatog jezika, puteva i kulturološko-mentalitetnih fenomena – ali pre svega poznatih mogućnosti nerada, odgovora na pitanje šta danas neću raditi kao nesumnjivo zaboravljene esencije koncepta godišnjeg odmora.
