Uspostaviše Skupštinu. Skupviše Uspostaštinu.
Kada su neki od nas bili mali, skraćenica EPP je značila Ekonomsko Propagandni Program. Svako ko je ikada odgledao makar jedan blok EPP-a zna da je u pitanju bio 
najobičniji marketing. To bi valjda trebalo da znači kako je nekada marking shvatan kao propaganda ekonomije. Ovo dođe bizarno, jer nije jasno zašto bi se neko bavio propagandom nečega što je zazidano u srž ljudskog društva. Zato naša slavna propaganda ekonomije nije mogla biti ništa drugo do obična birokratska jezička zavrzlama, ponos i dika malog činovnika.
Nekada bilo tek par kanala, pa se od EPP-a i nije imalo – do u kupatilo – pobeći, to je bila i republički raznorodna pojava: dok je blistao u izvođenju Hrvata (Mamice su štrukli pekli/meni nisu nikaj rekli), a povremeno ubijao u pojam kod Srba (Cipiripi!!!), dotle su Crnogorci praktično do samog kraja postojanja zajedničke države zadržali minimalistički sistem crnih slova na belog podlozi koja govore o terminima za prodaju teladi u Andrijevici.
Otišli ste na glasačko mesto, nite otišli na glasačko mesto, otići ćete, nećete otići, išli biste, ne biste išli, glasali ste za ovog, glasali ste za onog, predali ste prazan ili nevažeći listić, niste glasali, samo ste se češali ovde ili onde, mislili ste, niste mislili, nacrtali ste mušku pišu, nacrtali ste žensku pišu, nacrtali ste omiljenog junaka iz crtanih filmova, sve je drugačije, sve je isto, nešto je isto, nešto je drugačije, ćutali ste, pričali ste, tautologija, silogizam, neologizam, noša, jednačina, nejednačina, lema, teorema, originalno, izvedeno, kopija, plagijat, so, biber, aleva paprika, zanatlija, doktor, ovako, onako, bila sam mlada i neukusna, jebeš zemlju koja bosne nema, ja i moj miš igramo džez, sedamdeset i dva dana na mom srcu leži rana, ovi su ovako, oni su onako, a sad mi vrati mog psa, deder vrati onu dvojicu, tri putnika dva padobrana, nolo trololo, mlako pivo, hladna supa, ovde autoput, ovde rupa, pitao sam malog puža, balansiranje točkova, optika trapa, prva specijala, generalka, dubinsko pranje sedišta, stara gramofonska ploča, nova igla za gramofon, globus za četvrti razred osnovne škole, drugi zakon termodinamike, kvantno svojstvo cene svežeg povrća na pijaci, uvoz mosta preko pola sveta, veliki prasak, mali mozak, sportovi na vodi, grašak na vodi, selendra na vodi, kuda sve to vodi, može biti ali ne mora da znači, novi mobilni po staroj ceni, čeprkanje po satelitskim kanalima, sad ću na spavanje samo da pročitam ceo internet, jesi li platio račune, gde vam beše pamet, pukla bruka, bolje bruka nego ruka, leva ruka desni džep, njemu se ne isplati da izlazi iz groba, vozi miško, nemoj mehanički da radiš, a šta nije vam jasno e pa biće vam jasno i – da nipošto ne zaboravimo – ko drugome jamu kopa, taj ne zna kako se to danas radi.
Da li znate šta je to Peterov princip?
trideset srebrnjaka, zavisno od zasluga. Uz pretpostavku da nema korupcije, što je labava teza, ali hajde da danas budemo optimisti, ti “zaglavljani” u srednjem sloju zapravo nose ono malo napredovanja društva dok ostali paradiraju, plaču pred kamerama i kisnu bez kišobrana kad god se za kišom ukaže javna prilika.
U tom začaranom krugu otvara se hiljadu pitanja.
U potpuno suludom obrtu događaja, ovih par nedelja iza nas je (nama bar) izgledalo kao da se oko nas ne dešava ama baš ništa. Razlozi za to su prozaični: neki od nas su imali sreće da budu preokupirani poslom, i to od one vrste da se iz toga možda čak izrodi neka zarada; nekima je posao izazvao autosugestivnu hipnozu, pa ne mogu da se izvuku iz beskonačnog resetovanja; sistem se ne podiže odavno. A nekima, vala, i nije tako lako, pa ne mogu da misle na vašu zabavu tako što će tumačiti stvarnost utovarajući je u šablon za čitanje između redova.
Ako na tom mestu neprepoznavanja imena i značaja nekih ljudi (koji su poznati zato što su poznati, pa se to onda zove staroslovenskim imenom “selebriti”) prestanete da razmišljate o njima, dobro je, jer se niste upecali na zamku koju vam priređuju oni koji mešetare resursima države zarad interesa o kojima ne znate ništa. Stari je štos da medijsku scenu treba zatrpati što većom količinom što banalnijih gluposti: tako na kraju, jednostavno, ostajemo premoreni kada na red dođe da se pozabavimo onima kojima u opisu posla treba da piše (a ne da se, tobože, podrazumeva) i svakodnevna odgovornost prema biračima.
Kako izdržavate? Metež informacija sa svih strana deluje prilično iritirajuće. Odveć je lako izgubiti duševni mir. Da bi stvar bila gora, čak nisu ni političari ti koji izazivaju glavnu nervozu – najzad, političari su takvi kakvi su, ljudi bez empatijskih čvorišta u svojim planovima i bez namere da u svoju praksu vrate bar malo dostojanstva ili barem suptilnosti – nego nam džigericu jedu naši bližnji.
Zapravo, ako ste ranije sami ulagali iole malo više truda u sebe, moguće je da iz sebe izvučete temu koja će biti stimulativna i za vas i za druge, pod uslovom da drugi nisu previše ogrezli u opisu iz prošlog pasusa. Pravite rokade tema! Zamenite rasprave o ljudima raspravama o idejama (i to svim osim političkim). Zamenite prostor rasprave o politici raspravama o iskustvima (i opet…). I najzad, zamenite sistematsko kukanje na svaku petparačku temu o preživljavanju sistematskim opisivanjem plana nečeg što se tiče samo vas, vaše porodice, prijatelja, rodbine…
Ako ne znate kako biste drugačije, jer baš vam ne uspeva da pronađete dobru temu, mi ćemo vam sad prepotentno predložiti da kao predložak uzmete neku temu iz današnjeg utovara. Da, baš tako: neka vam nešto od toga posluži kao početna teza, pa meandrirajte do mile volje i stignite gde god je moguće stići neobavezujućim tonom razgovora. Ako pritom načinite barem jedan kreativan korak u svojoj glavi, uspeli ste: taj prvi korak je bio kritično važan.