Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ako ovo do sada niste videli, ostali ste poslednji: nismo više šugavi, i mi imamo omiljenog jutjub trolera:
Mada ovaj ljubitelj birokratskih formi ne može da dostigne epsku popularnost pijanog Rusa, moramo mu priznati veštinu i uspešnost u prikradanju i dobrom tempiranju napada.
Da se prisetimo legendarnog skeča Foliranata…
Samo da vas podsetim na jednu tezu…
Kog đavola ja tražim još uvek na fejZbuku, pitam se. Navika, mazohizam, perverzija, mora biti neko od takvih objašnjenja.
Sećam se vremena kad je zla krv postala dominantni jezik obraćanja na starom BBS-u SezamPro. Posle dosta godina “sezamovanja”, gde su se formirali neki krugovi ljudi sa kojima mi je bilo dobro da budem, bio sam jedan od inicijatora da se zatvorene grupe premeste u neke mailing liste, nezavisno od Sezama, i da se povučemo odande, jer tamo je zavladao duh smrdljive baruštine, što je samo delom bila posledica činjenice da je dolazak brzog Interneta odneo danak. Bitni su ljudi, a ne mesta, beše pouka te tihe smrti nekad avangardnog stecišta.
Međutim, sa fejZbukom je drugo. Tamo je mesto uzelo primat nad ljudima, a devalvacija socijalnih normi je tolika da čak i ljude koje nikad niste sreli nazivate prijateljima samo zato što ste razmenili affiliate veze.
Uživajte za volanom, ali umereno. Jer, ako preterate sa brzinom…
Što reče Svetlana Miljuš-Cajka: “i zbog greške u brzini, on se nađe u vrzini“…
Sedi tako čovek i gleda lokalne vesti. A vesti nisu vesti ako nisu reality show. I tako: jurnjava kola, sve sa snimcima iz helikoptera. Kad, ne lezi vraže…
Pa sad ti vidi.
Štogod detalja o toj jurnjavi može da se nađe na nekim portalima vesti, mada to sad više nije toliko ni bitno.
Evo našeg znanca. Ovog puta nam objašnjava zašto LE dioda trepće.
Eto, tako. Važno je da svakog dana naučite bar nešto…
Istrčao golman u polje, pa se kerebeči. Uto se desio i kontranapad, u odbrani nigde nikog (jebote, k’o da rade u katastru) i uto se goman setio da bi štogod mogao da se vrati na gol… I tako to…
Odavno više ne pratim fudbal jer nema više ovakvih stvari. Prestao sam da pratim fudbal nakon što mi se smučilo da na utakmicama OFK “Kikinde” gledam tri (i slovima: tri) varijante napada i jednu (i slovima: jednu) varijantu odbrane iz utakmice u utakmicu.
Proći će i ova zajebancija, koliko sutra. A šta onda? Jedino vam je preostalo još da uhvatite nekog rođaka ili poznanika koji slavi Svetog Jovana, Svetog Savu ili koju manju slavu u januarsko-februarskom špilu. A onda, jebigica: posle svega, moraćete da počnete da radite…
Izgleda da moramo da zadovoljimo šablon “hleba i igara”, što se na balkanskom podneblju radije tumači kao “krkanja i laganja”. Jedino zajedničko tim principima je veličanje nedostatka namere za razmišljanjem bilo koje vrste. Šta ćemo, jadni, ako nam crkne televizor, a banka neće da nam da gotovinski kredit za potrošnju? Gde ćemo, kukavni, ako se završi serija “Sulejman Ljubičanstveni“, a ne bude otkupljen sledeći serijal? Kako ćemo, nesrećni, rodbini na oči ako propustimo bilo šta od Bjelogrlićevih produkcija – o čemu ćemo diskutovati?
Nije lako živeti u ovo doba aktivnih medija. Toliko zanimljivog, a ništa nije na tacnu. Došao šeik da kupi oranice koje država nije vratila vlasnicima i, ako može umesto kusura, videćemo, fudbalski klub kojem je država protivzakonito dala oprost od dugova. I nema veze što je šeik priznao Kosovo, to niko nije rekao na televiziji, pa stoga nije važno. Važno je samo ono što se kaže na televiziji, je li tako? Bolje da kupim novi televizor pre nego što ovaj stari crkne, je li tako?…
Uostalom, licemerje je vrlina. Pa da… Čekaj malo, pa ubraja se u vrline, zar ne?… Eeee….
Dok to ne bude sasvim razjašnjeno, hajde da se malo pozabavimo pregledom dešavanja.