Tag: glugen

U cara Trojana kozje uši! U cara Trojana kozje uši! U cara Trojana kozje uši!

Drugim rečima, preostalo vam je samo da odete u šumu, pa da iskopate rupu, zabijete glavu u tu rupu, izgovorite ono što vam je na duši, pa kad izraste zova i neko dete načini sviralu od njene grane i zasvira, ceo svet će saznati vašu tajnu.

Ili neće. Ma, svejedno. Živimo u zemlji reverznog pogleda na važnost medija, gde ili autarh ima svoj medij ili medija nema – toliko je jednostavno! – a broj nezaposlenih se smanjuje metodom koju niko ne sme da proanalizira i protumači, osim ako ne želi da rizikuje opasnost po lično i porodično zdravlje.

Ako je za utehu, možete da pričate šta hoćete, dok god ta vaša priča dopire do benigno male populacije ljudi. Ako želite da pričate većem auditorijumu, valja da se priključite vladajućoj interesnoj grupi i da se dodvorite nekome u čijem dupetu još uvek ima mesta. Ako baš i ne želite da se dodvoravate, postoje šematski pristupi u kojem morate sprečiti prepoznavanje kruga: poseta tog i tog svetskog zvaničnika se odlaže zbog izbora, predizborna kampanja se odlaže zbog poplave, posledice poplave se odlažu zbog posete drugog svetskog zvaničnika. Valjalo bi nam još nekoliko ovakvih krugova, pa da ih kombinujemo u što većem broju varijacija, ispostavljajući vazda neku novu krivinu u kojoj se svaki kritičar vlasti diskredituje već u prvoj rečenici. I sve to bez obzira na pouzdano iskustveno znanje poznato već stotinama godina – da vlast treba kritikovati uvek, svuda i u svakoj prilici.

Kad kažemo “uvek, svuda i u svakoj prilici”, onda nismo mislili da kažemo “uvek i u svako doba, svuda i na svakom mestu, u svakoj prilici i u svakom kontekstu” i koji ono još par pleonazama Onaj Svemoćni još koristi da zamaže svaku misao koju izgovori. Mislili smo prosto, tako kako je: u spontanoj sintagmi koju smo upotrebili, ovog puta nema nijedne reči između redova.

Ukoliko se ipak odlučite da održite lični integritet ne mareći za trendove (što je, zapravo, vrlo jednostavno ako imate resurse za plaćanje računa i kupovinu hrane), od vas će se očekivati da kad-tad ispoljite svoju političku preferencu. Budete li igrali između redova i prećutkivali materijal potreban za popunjavanje nekih novih dosijea o sebi, otežaćete posao čestitim profesionalcima koji samo rade svoj posao.

Onog časa kad neko krene da vas vuče za rukav rečima “hoćete li iskoristiti svoje ustavno pravo da izađete na izbore”, imate dva neposredna rešenja. Prva mogućnost je da odmah iskoristite svoje ustavno pravo da vas klasifikuju kao biračko krdo. Druga mogućnost je da u tom času upražnjavate svoje ustavno pravo slobode kretanja dalje od onog ko pita.

Postoji i treće pravo da pošaljete pitaoca u 15:00 (engr. 3 PM). Nažalost, srpski mitološki rečnik još uvek nije ugrađen u spisak građanskih prava zagarantovanih Ustavom, pa bi dotični mogli da vas tuže za uvredu časti i, kako se zove onaj moderni vid laganja, a da, nanošenje duševnog bola (nedokazivo na sudu). Pritom vama ne bi bilo dato da se branite odavno i dugo nanošenim duševnim bolom političkog cirkusa koji vas pritiska, pa nemojte ni pokušavati; taj pravac je ćorsokak.

Međutim, ako zbilja želite da zaslužite etiketu intelektualca, moraćete da izdržite svaku provokaciju kojoj ćete biti izloženi – a ne sumnjajte da ćete biti – i da održite makar nekakav trag dostojanstva u raspravi (ako je vodite) ili u ćutanju (ako ga odaberete). Imajte svoje mišljenje, kanališite se prema njemu, odlučite kako god nađete za najbolje (dok god zaista odlučujete sami) i, najvažnije, zadržite to za sebe. Pokažite niščima političkom zrelošću da je moguće imati svoje “ja” i bez reklamiranja svuda i na svakom…. ups. Zamalo.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 20. mart”

Recke na štapu. Jedna od njih je i tvoja. Ako je za utehu, ne znaš kad joj je vreme.

Setićete se, beše jedan tabadžija u filmu “Bande Njujorka” koji je posle svake ulične tuče pažljivo urezivao evidenciju polupanih glava na svoj čvornovati štap koji mu je služio kao toljaga. Četrdeset i štogod duša je on tako prečicom poslao Onom Gore i pretvorio ih u recke, sve dok mu glavni negativac u filmu tako nije urezao njegovu ličnu recku (nakon što mu je najpre urezao sataru u leđa), ali tek povodom toga što se ovaj uskopistio, pa je od tabadžije avanzovao u lokalnog politički izabranog aktivistu tamo neke komunalne vrste.

Ajde-de: u toj priči se govorilo o vremenu anarhije, kada su državne institucije postojale, ali one ni same sebe nisu ozbiljno shvatale, nego su političari radili taj posao samo iz ličnog interesa, a kao masku, forme radi, angažovali su neškolovane savetnike, a sebi su uređivali lagodan život pranjem para koje im ne pripadaju, zavađajući usput razni sitan polusvet da se bije među sobom, ne bi li se pogled skrenuo sa jednog mesta na drugo.

Bilo je to drugačije nego sada, kad državne institucije čvrsto upravljaju svim aspektima života u smeru sveopšteg blagostanja, kada postoji ozbiljna strategija razvoja za sledećih 100-120 godina, kad političari kroz državne programe stimulišu najumnije stručnjake u društvu da budu kolovođe napretka u svojim oblastima, a sami se daju bezrezervno i uz nužno očuvanje časti i obraza, ne tražeći ništa zauzvrat, gradeći pritom socijalno pravedno društvo u kojem se pomenuto sveopšte blagostanje ne meri po tome koliku ergelu konja / automobila / fabrika ima najbogatiji pripadnik, nego koliko je ukupno trećih delova plata potrebno najsiromašnijem da uredno otplaćuje dostojanstveno stanište (pri čemu od ostale dve trećine ima za dostojanstven život samo na osnovu činjenice da je sposoban da zadrži stalan posao) i nalazeći za shodno da vazda stvori još jednu priliku za ljude od ideje, pa čak i ako ti ljudi nemaju svog kapitala da tu ideju pretvore u predmet materijalnog ili nematerijalnog berićeta.

Ipak, nekako stičemo utisak da bi možda neka perspektiva za crtu na toljagi mogla da bude bolji (i svakako efikasniji) stimulans da se vlažni san iz prethodnog pasusa pretvori u javu već za života naše unučadi. Nažalost, savest nam ne dozvoljava da ikome pomislimo loše – osim onog lošeg koje bi bilo pravedna posledica dostignute ruke zakona – pa će ta toljaga sa reckama, barem sa naše strane, ostati u domenu simboličnog čina negiranja aktuelnih aktivnosti vladajuće kamarile i njihovih zunzara.

Problem je u nečemu drugome: to što oni nama čine već dugo, kako god da se nazove, ostavlja posledice koje nisu virtuelne, već sasvim konkretne prirode. Nećemo nabrajati, jer znate o čemu govorimo: okrenite se oko sebe, pogledajte u sebe i zapitajte se da li je moglo da bude drugačije, a da ste vi pritom uložili jednak trud kao i do sada. Odgovor je gorak, svima poznat, pa zato nemojte dozvoliti ikome da vas zajebava zato što, tobože, niste uspeli dovoljno, kako bi se to reklo po aršinu onih čija savest je fleksibilnija nego vaša. Bitno je da znate samo to da je ispravan smer straha onaj kad se svaki političar uvek plaši vas, a ne obrnuto. Međutim, iz nekog razloga vi odbijate da prihvatite tu tezu.

I zbog toga, ovako kako je, malo ko od nas će uopšte dočekati unučad, a praunučadi neće biti uopšte, a kamoli da doživimo da im se nad kolevkom nagnemo jednog dana. Taj jad je jedina preostala perspektiva u zemlji u kojoj nije jasno ama baš ništa, pa ni to gde je sprcano devet stotina miliona evra koje je Evropa pre dve godine uputila Srbiji da jednom za svagda reši pitanje poplava.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 13. mart”

Beleške radi: ne biste poverovali koliko puta je dežurni samuraj na ovom mestu napisao neku krilaticu, izbrisao je, pa napisao neki citat, pa ga izbrisao, pa neku mudroliju, pa… Ne ide. Na granici smo da ukinemo malo uvučeni pasus u kurzivu na početku utovara nedeljom, jer…

…Jer je dozlogrdilo, braćo draga. Šta god da učinite, ne učinite, kažete, prećutite, pa čak i prelomite ili zacelite, ispašće isto, jer nikome više nije stalo do sopstvenog stava. Dobri ljudi su umorni i više ne žele da imaju stav, pakosni ljudi prikupljaju snagu za novi ciklus legitimnih gadosti, a njima će se već reći s vrha šta da misle; a oni treći ostaju oni treći, pa zato nije ni jasno zašto ih sada pominjemno. Uglavnom, entropija društva je već na oho-ho nivou. Neko reče pre dan-dva “samo nam još vremenske neprilike nedostaju”, o čemu nećemo ni da mislimo, a kamoli da komentarišemo.

Nije toliko teško objasniti kako je ispalo da iznenadna smrt nesrećnog medijskog pajaca Ekrema Jevrića zamalo na ravne časti podeli medijski prostor sa onim rafalima bedastoće kojom je predsednik države istog dana počastio javnost mimo svake logike, učtivosti i dostojanstva koje bi to radno mesto, jebeš ga, ipak moralo da sobom nosi u svakoj sekundi javnog nastupanja. Tomislav je potpisao ukaz o raspuštanju Skupštine, sazvao izbore za april, objasnio za koga bi on voleo da svako glasa, a objasnio je i zašto za sve druge ne bismo smeli da glasamo. Beše to rečnik kojim predsednik države ne sme da se služi. A usput je zaboravio da nas udostoji razloga za raspisivanje vanrednih izbora, pri čemu nije nastupila nijedna Ustavom predviđena situacija, nego je to prosti hir i megapolitički manevar Onog Što Nam Samo Još Iz Frižidera Ne Iskoči (A Biće Izgleda I To). A mi kao telad gledamo u to zbivanje i ništa ne možemo.

Znate li šta je najtužnije?

Ekrem je umro misleći da čitav Balkan (i sva dijaspora pride) kleči u ekstazi pred njegovim megahitom “Kuća pos’o, pos’o kuća” (13,5 miliona pregleda za nokat manje od šest godina) zato što je to veličanstveno muzičko i estradno dostignuće. Intelektualni kapacitet tog nesrećnika nije bio dovoljan da shvati da su i on i njegova pesma bili predmet najvećeg prdačenja u istoriji Cevke na exYu prostorima, dovoljnog da mu u više navrata obezbedi mesto u nekim od onih TV rijalitija (gde je, priča se, jednom izjavio “vazda imam osećaj da me neko gleda, kao da neko snima…”).

Ne, nije to najtužnije: ako je za nekakvu utehu, neka je Ekremu bilo veselo zbog tog “hita” u prerano svršenom životu (imao je samo 59 kad ga je sudbina sustigla).

Najtužnije je to što je Tomislav svestan težine i neprijatno mirisne dubine svojih reči, a pritom ne oseća ni najmanju grižu savesti. On vrlo dobro zna da svaka reč koju izgovori tokom svog predsedničkog mandata predstavlja njegov politički testament, ali je svestan i toga da je stigao dalje nego što je ikada mogao da se nada; a od ovog stepenika u karijeri, politike ili ne, nema dalje. To što je on postao predsednik države zahvaljujući činjenici da je Boris izgubio (koji bi izgubio od bilo koga drugog na tim izborima), a ne zato što je bio bolji kandidat koji je odneo sjajnu pobedu, sad više nema veze. Njegovo imenovanje na radno mesto na Andrićevom vencu je legalno i legitimno. I mi tu ništa ne možemo, osim da tiho patimo za svoj groš. No, sve je to, na neki volšebni način, učinilo da Tomislav dozvoli sebi da vređa one građane Srbije koji nisu Srbi, one građane koji su završili fakultete vrednim i teškim radom učenjem, one građane koji po pet godina čekaju na građevinsku dozvolu za zidanje porodičnog kućerka, one građane čija politička preferenca nema veze sa onom koja ga je lansirala na to mesto i one koji nevoljno trpe stid zbog njegovih postupaka jer, za razliku od njega, još uvek znaju šta je to savest i imaju je u sebi.

Drugo najtužnije je to što nikome nije neobično što se Ekrem Jevrić, pajac, i Tomislav Nikolić, predsednik države, trpaju u isti pasus teksta u bilo kom kontekstu. Ne vidimo tragove humora. Ni grotesku, ni prdačinu, ni satiričnu žaoku, ma ništa.

I šta sad?

Pošteno je reći da niko od nas nema rešenje za izlazak iz ovog cirkusa; nemaju ga ni ovi što sad izlaze na kondicione treninge po trgovima i bilbordima. Za stare predloge rešenja je kasno. Jer, da smo na vreme imali makar kakvo rešenje, najpre bi se desio Šesti oktobar, pa bismo naučili da manje pričamo a više radimo i, napokon, nekako bismo dostigli kolektivnu ideju o radu i napretku svojim snagama. Probudili bismo se iz vlažnog sna o majčici Rusiji, koja neće dati da nam bude hladno, i iz one košmarne vizije o bogatoj tetki iz Brisela, koja nam svakog meseca šalje pakete sa čokoladnim lušama, zahtevajući da ih odmah u slast poližemo.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 6. mart”

“…Voleo bih da sam zapisao sve što sam mislio od popodneva do sada. Ali, kad bi Oni to pročitali, sigurno bi opet došli do neke mračne teorije, pa bi celog života pokušavali da odgonetnu tajnu poruku koja se krije iza moje priče. Nemoguće, rekli bi, da nam je taj ispričao samo to kako nas je zavitlavao. Nikako, možda on nije bio ni svestan, a Biće nam je kroz svoj zaborav poslalo poruku.”

Umberto Eko, Fukoovo klatno

Primetili ste, verovatno – a može biti i da niste primetili – nismo oglasili odlazak Umberta Eka na Neko bolje Mesto kratkim opraštajućim prilogom, kao što je na Suštini pasijansa uobičajeno kada nas napusti neko koje obeležio vreme u kojem smo živeli tako da su i naši životi postali drugačiji ili barem posebniji zahvaljujući njima. Ne: nismo ignorisali tu vest. I, da: nekima od nas je književno delo tog majstora misli mnogo značilo. Pa šta je onda razlog tom ćutanju?

Da izvinete, najpre nam je Bowie dao ideju da se malo poigramo tužnom vešću. Međutim, u poslednji čas smo se odrekli predstave o nekoj maloj, ali snažnoj teoriji zavere u kojoj Eko zapravo nije umro, jer bi se to pretvorilo u vrstu morbidnog humora koju Eko ne bi voleo da vidi nad vešću o sebi.

I tu dolazimo do poente: teorija zavere je bila najzanimljiviji (možda i ključni) deo književne putanje Umberta Eka, ali ne kao predmet eksploatacije, već kao predmet intelektualne prdačine najvišeg nivoa.

Eko je, najpre, bio filozof, specijalista za istoriju Evrope i, pogotovo, teoriju simbola (iliti semiotiku). Za sebe je govorio da je književnik samo vikendom, dok je preko nedelje filozof. Znao je da mu nema pomoći u svetu uprosečene misli, osim da suptilno upakuje svoju kritiku u avangardnu misao koja tek naizgled bludi bez osobito preciznog cilja. Ni nama koji smo voleli intelektualni izazov čitanja njegovih dela ponekad nije bilo lako da se suočimo sa zadatkom da pred te romane izađemo spremni kao erudite, nosioci dubokog klasičnog obrazovanja. Sa zahvalnošću i velikim olakšanjem smo bar neke od tih romana uspevali da pročitamo bezmalo kao dela lake književnosti, tek ih vremenom prihvatajući u nekoj dubljoj ravni, i danas opravdano sluteći da tih nivoa ima još.

Kako je takvom umu bilo živeti u svetu u kojem je plitkost postala opšte mesto? Poslednje decenije svog života Umberto Eko je proveo kao bard avangarde među mediokritetima koji su ga prigrlili kao svog. Nikad nećemo saznati koliku je muku i, verovatno, gađenje prema okolini trpeo taj čovek. Zato je, valjda, tako vešto upakovao kritiku snobovskog društva u kostur fabule “Fukoovog klatna“. Zato je, verovatno, sa toliko stila i šarma prikrio paskvilu trećerazrednosti medijske scene u Evropi u “Imenu ruže“. I to je, moguće, nagnalo ovog filozofa i umetnika da, naročito suptilno, pod lupu stavi društvene norme onako kako je to uradio u “Ostrvu dana pređašnjeg“…

Odlazak Umberta Eka je događaj koji će nas pre podsetiti na to da se jedne dnevne novine diče time da su pustile u promet 300.000 primeraka romana “Ime ruže”, ne pokušavajući pritom (ili još bolje, posle) da pronađu na ulici barem stotinu onih koji su tu knjigu i pročitali.

O tome je reč: ako imamo jedan kontekst pred sobom, svoj kapacitet tuge ćemo usmeriti na nepismeni narod, a ne na vrhunskog intelektualca koji je otišao u čestitom životnom dobu, ostavljajući za sobom dostojan trag za buduća vremena. I Eko bi tako voleo: u jednom od poslednjih eseja koje je napisao, u ogledu na temu “šta bih uradio kad bih bio vladar sveta”, Eko u samom zaključku kaže da bi iskoristio svoju moć da natera svakog da pročita sve njegove knjige, kako bi tim činom najzad sam došao do zaključka da mu vođa sveta uopšte nije potreban.

Eto, zato nismo uputili in memoriam Umbertu Eku. Pravi in memoriam je potreban intelektualnom kapacitetu društva u kom živimo.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 21. februar”

Zaljubljenima čestitamo spontano i neumitno upadanje u zamku sve razvijenije mreže trgovačkih praznika uvezenih iz Amerike. Ostatku sveta želimo da izgubi nagon za praćenjem aktuelnosti.

Trudeći se da na klizavom terenu komentarisanja svetskih prilika ne upadnemo u demagogiju, moramo da primetimo da je jako teško sklopiti uvod u nedeljni utovar u periodu u kojem vaš dežurni komentator nije ni tri minuta proveo prateći medije. Sasvim spontano, ispade blagodet koju je George Orwell još 1948. godine opisao gorkim rečima “neznanje je radost”. Istina, Orwell je mislio na nešto drugo, a mi nismo, ali je ishodište isto: kontrolisani mediji, potpuna devijacija vrednosti, prostor u kojem najbolje prolaze oni u koje niko ne gleda. Na one koji provociraju druge sopstvenim mišljenjem, ma koliko to mišljenje bilo irelevantno, više se ne gleda blagonaklono kao na nekakav dečiji nestašluk, već kao na pojavu ozbiljnog društvenog maligniteta – ako ne odsečeš blagovremeno, posle ćeš morati da sečeš i okolna tkiva spasavajući goli život.

Groteska je u tome što više ne morate da činite ništa (i to: da mislite, govorite, pitate, a kamoli da preduzimate), pa ćete ipak biti nekome nešto krivi. Ne mislimo na onog zlog galamdžiju koji samo što iz frižidera ne iskoči kad ga otvorite – medije je odavno udavio u promovisanju svog neviđenog uspeha da radi neto 48 sati na dan dok je 48% radno sposobnog stanovništva nezaposleno – već i na neposrednu okolinu. Kada odrasteš u polupanoj zemlji devedesetih ili makar prođeš kroz taj period živeći u rikverc dok ostatak sveta živi najbrže otkad postoji, tada se više ne čudiš pojavama da glavna briga populacije bude šta je doručkovala supruga nekog tenisera ili kako se tamo neka baraba deklariše prema izjavi neke druge barabe u vezi sa nekom temom manje bitnom od magarčeve senke. Inflacija reči (mnogo govori, ne kaži ništa), inflacija misli (razmišljaj intenzivno i glupo), pogotovo hiperinflacija rešenja (znaš sve, ali ne pomažeš nikome) postadoše opšte mesto. Šta god da kažete, naći će se neko da vam objasni kako niste u pravu. Prevarite li se, poverovaćete budali i to ćete skupo platiti.

Kako god da vas neko nešto prevari, tešite se na jedini mogući način: neko vas je na istu temu odavno već zajebao, jedino što toga tada niste bili svesni. Bolje neće biti, a dalje nećeš moći (preko oranja ne možeš da preletiš, oranje ne smeš da mi gaziš).

Banane su, kažu nutricionisti, čarobna hrana. Život u banana državi baš i nije toliko čaroban.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 14. februar”