U ravnopravnoj tuči nema pobednika. Da, možete ubiti od batina onog drugog, ali time ćete samo izgubiti deo sebe i tako potrošiti onu vred…
Ne, ne vredi: ova adolescentska NVO demagogija mi nikako ne ide. Krećem ispočetka.
Možete imati utisak da živite u vreme civilizacijske tekovine u kojoj fizička sila nije ključni faktor opstanka. Možete verovati da se problemi u stvarnom životu rešavaju razgovorom, dogovorom i ostalim tehnikama komunikacije. Što pre shvatite da nije tako, to bolje po vas.
Muka je to kad neko ima nevaspitanu decu. A još veća muka je kad taj neko podržava takvo ponašanje, jer tad trpe svi u dohvatu kretanja i glasa te dece. Imam primer u komšiluku, posmatram i pitam se gde je granica. Trend je takav da će mali do polaska u školu psovati na glas sve živo; na stranu što već prepoznajem fraze koje njegov jednako nevaspitan otac ispaljuje u svojoj kući i van nje; mali ne ume da pripazi, pa se izlaje. A dok završi osnovnu školu, taj će nas tući sve redom. Šta će biti posle, videćemo.
I tako, dok nas Bubuleja teroriše iz dana u dan svojom drekom koja prevazilazi glasnoću nervoznog majmuna, hvatam sebe da se zapravo plašim za to dete. Istina je, plašim se za njega kao da je moje rođeno dete. Hoće li ga udariti neki auto? Video sam ga bezbroj puta kako izleće svojim malim biciklom. Hoće li ga neko tuđ istući? Ljudi koji tuku tuđu decu skloni su preterivanju; mogao bi neko da ga obogalji. Najzad, šta će biti kad natrči na luđeg od sebe, pa ovaj nasrne na njega? Nema više viteštva u kafanskim tučama: danas svaki golja izvadi bombu kašikaru, aktivira je, pa uz protivnika usput ubije još petoro. Koliko su ti ljudi neobazrivi i glupi, pokazuje i to što se sve češće desi da taj sa bombom povredi i ubije čak i samog sebe.
Da li je Petar Pan bio maloletni vitez ili bitanga koja zavređuje boravak u popravnom domu, pitanje je sad.
Ko drugome jamu kopa, široko mu polje. Kućica u gorici, nego golub na grani. Ko visoko leti, sam u nju pada. Bolje vrabac u ruci na jednoj nožici.
Sve te narodne mudrosti su iskovane tako što je pasivni posmatrač video onog što pokušava da ne uspeva, pa mu naspelo da udara kajle čestitom čoveku. Trudbenik je sve to čuo, ali je oćutao, osim jedan jedini put kada je naglas rekao poslovicu koja nije odmah ostala zabeležena u Vukovim zapisima: Lasno je tuđim kurcem gloginje mlatiti. Onaj što je pokušavao, na kraju je uspeo. a onaj što je sedeo i podjebavao, ostao je do dana današnjeg tamo, osim možda što je kamen ispred kućnog praga na kome je sedeo zamenio udobnom stolicom u hladovini nekog kafića, gde mu je servirano hladno pivo za novac koji nije sam zaradio.
Muka je gledati kako oni koji rade bivaju vređani dok oni koji žive kao paraziti idu gore. Trideset i kusur godina ih gledam, pizda li im materina lopovska, i znam da im nikad neće biti dosta.
Nije isto ĆM i VSK. Ako me razumete…
(“Ne razumem”, besno povika šef, pogleda u kalendar, opsova masno i lati se dopune utovara nedeljom, zabrinuto, ali sa zahvalnošću kolegi koji je vredno rmbačio na Suštini pasijansa dok je on jeo jagnjetivnu u Stopanji, teletinu ispod sača u Lukovskoj banji i rebarca na kajmaku u Kazandžijskom sokačetu.)
Šef kaže “Doooobro. Sad sam se vratio i ne treba više da utovaruješ nedeljom!”. Pomislih u sebi, jer ne smem naglas ni da mislim, “Kuda dalje s životom?”…
(“Kuda dalje?” Pa na zakasnelo, ali dooobro zasluženo letovanje. Neko se vratio, a neko tek otišao. Ovaj utovar nedeljom je zajednička rabota dvojice koji se time bave na blogu.)
Da stvari nisu uvek onakve kakvim nam se čine na prvi pogled, utvrdili smo odavno. Da dva minusa pri množenju ne čine nužno plus, takođe znamo. Pitanje je samo: šta ćemo činiti kada nam više ne pretekne argumenata? Hoćemo li izigravati one iz filma “Kuduz” što sjede ‘nako u kafani, saopštavajući jedne te iste životne istine svakodnevno po više puta, bez obzira na to što svi sve već znaju? Ili ćemo možda pohrliti na jednu ili drugu strasnu, za koju nam se već učini da ima više da nam ponudi?
Gledamo to sve češće. Eh, da je bar samo na televiziji – nego u životu.
Niko nikad neće razumeti poreklo perverzije, bez obzira na sve one silne teorije koje, inače, deluju više kao vežba iz poznavanja nerazumljivog jezika nego koherentna nauka. Ali možemo se složiti da glavna mesta za upražnjavanje perverzije postoje tamo negde visoko, visoko, toliko visoko da je Kjubrik morao glavom da plati za to. Baš kao što se krug inteligencije prostire tako što laik ne može da prepozna razliku između totalnog ludaka i totalnog genija (još se vodi diskusija da li je to, zapravo, jedno te isto), tako nećemo moći da znamo gde to vodi kal u duši. Jesu li ljudi bez savesti jedini neiskvareni pripadnici ljudskog roda? Da li nas otklon prema tabuima i skrupule vezuju toliko da nismo više slobodni? Postoji li cena za sve ono što smo ikada pomislili a nismo smeli da kažemo naglas?
Da li je čitanje između redova dovoljno da se spasemo od licemerja civilizacije?
Koliko puta se dešavalo i koliko puta će se još desiti – i nikad neće naučiti: ljubav između pripadnika jako različitih klasa mora da se završi patnjom i tragedijom. Neko vreme se iluzija nirvane još i održava, sve na foru probuđenih strasti. Ali strasti ne traju dugo i kada se one ugase, tada dolazi do suštinskog raspada u kome stradanje bude veće nego što se to može podneti.
E, trik je u tome što su Nevidljivi našli načina da štetu kanališu van zone svog imanja. Kad već neko mora da strada, osim učesnika, onda to obično bude fukara koja nema ništa s tim. Onda se zbiva svašta – od nestašice kafe i deterdženta do šumskih požara, od poskupljenja nafte i struje do dopuštanja da prodavnice sa smrdljivom kineskom robom zauzmu mesto u zgradama zaštićenim kao objekti od posebne istorijske važnosti.
Od majmuna do avnoja. I nazad, dakako. Kratko rečeno: najebali smo.
Ovde opet imamo problem tumačenja istorijskih prilika u ranim kapitalističkim društvima. Po jednoj teoriji, nosilac društvenih promena je kapitalista koji ruši prepreke pred sobom i tako krči prolaz za masu. Po drugoj teoriji, nosilac novog je proleter, gologuzi jadnik koji želi najbolje svojoj deci. Tu želju gologizan manifestuje tako što, kad god može, popije dvolitarsku flašu najjeftinijeg kiselog piva, najčešće mlakog, jer mu je neko rekao, a on nikad nije proverio, kako je pivo iz frižidera u prodavnici skuplje od onog sa obične police.
Trik je u tome što su i buržuj i proleter instrumenti jedne iste sile, one nevidljive i oku i pameti, i što njihovi postupci nisu slobodni. Zbog toga teorije padaju: engleski pozitivizam ustupa mesto francuskom prosvetiteljstvu, a nemački egzistencijalizam je odavno otišao u pizdu materinu. Sve će to narod pozlatiti pomlatiti.
