Tag: glugen

Nemirni ste, iako nemate nikakav neposredan problem. Žulja vas nešto, mada ste sve poslove završili još pre nego što je ovaj dan počeo. Hvata vas strah u rođenom domu, u po bela dana. Sve je jasno: oboleli ste od akutnog izbornog sindroma. Ne brinite, proći će.

Kao što znate, ima viceva koji nisu nimalo smešni: oni koji postoje kao bizarno konstruisana hiperbola o stanju naroda, gde nam se kao rešenje nudi da bez ikakvog truda ostanemo takvi kakvi jesmo, polupani i zaludni, nesposobni da rešimo bilo koje pitanje. Postojanje vica, bilo kakvog, a naročito lošeg, kao da daje alibi svakom pasivnom ponašanju: “ne mogu oni mene tako malo da plate koliko malo ja mogu da radim”, reče mnogi državni službenik koji zbog tog stava nije dobio otkaz, već unapređenje… I najgore od svega, smejemo se tim lošim vicevima kao da se dešavaju nekome drugom, u nekom putujućem teatru apsurda, pa će taj vodvilj da ode isto tako kako je i došao, ostavljajući nas na miru, zajebavajući od sutra nekog drugog.

Ali to nikako da se desi. Loši vicevi su nalik mladežu na nezgodnom mestu: ružni su i smetaju, ali je opasno uklanjati ih, jer posledice mogu da budu neuporedivo ozbiljnije, a daleko bilo – i opasne.

Jedan od tih viceva koji nisu smešni, ali moraju da postoje jer istinu ne možemo drugačije da izdržimo, beše onaj u kojem Srbin A upita Srbina B, koji se upravo vratio iz Švedske: “A kako je tamo”. “Ma hajde”, odgovara ovaj, “pa oni zaostaju za nama čak trideset godina!” “Kako je to moguće?”, začudi se pitalac. “Pa, kod njih je još uvek dobro!”, odgovara ovaj.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 7. februar”

Sedmica koja je iza nas obilovala je gomilom gluposti s domaćeg terena. Na žalost, ne znamo koji od dosadašnjih Utovara ne bismo mogli započeti tom rečenicom. Stoga hajde da malo manemo glavu s ove geografske dužine i mentalne dubine i pogledamo kakve se budalaštine događaju na sveCkom nivou.

Pre desetak godina pojavila se komedijica „Idiocracy“. Tema je lagana – običan prosečan momak iz sadašnjeg doba greškom je zamrznut na 500 godina. Po odmrzavanju, ustanovio je da je najpametniji čovek na planeti. Sama radnja dalje nije nešto inspirativna, ali uvod koji objašnjava kako je došlo do toga tera nas na razmišljanje. Naime, generacijama unazad favorizovani su pojedinci sa najboljim osobinama ljudskog roda, dok su, počev od devedestih, drugi „kvaliteti“ lagano izbijali u prvi plan, tako da je evolucija krenula da nagrađuje one koji su se najviše reprodukovali. Inteligencija i ostali kvaliteti ličnosti potisnuti su u drugi plan, a idoli su postali kriminalci i starlete… kao i neuki reperi.

Jedan od njih, umetničkog naziva B.o.B, pokrenuo je početkom meseca kampanju u kojoj tvrdi kako je Zemlja zapravo ravna ploča, i da nas naučnici već vekovima zavaravaju, kao i da NASA sistematski krije istinu od naroda. E sad, reći ćete vi, pa još od Kopernika se zna da je naša planeta sfernog oblika! Fora je u tome da je u Kopernikovo doba (15. vek) većina ljudi već bila uverena u to da je Zemlja jedna velika lopta. To mišljenje, začeto od strane Pitagore još u 6. veku pre naše ere, primilo se šire negde na prelasku iz antičkog doba u srednji vek – Kopernik je „samo“ dodatno izmestio Zemlju iz centra svemira svojim heliocentričnim sistemom.

I dobro, šta poručiti takvom idiotu koji negira par milenijuma ljudske spoznaje. Kakvu posluku porati? Možda najpozvaniji za tako nešto je Neil DeGrasse Tyson, svetski naučni megacar, koji ne samo da je imao relevantan odgovor, već ga je i isporučio stilom kakav takvi papani kao što je pomenuti reper mogu razumeti. Ukratko, izdominirao je:

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 31. januar”

Došlo vreme da se polako latimo posla. Dosta je bilo analitičkih procesa čačkalicom i koncem za zube.

Kakva je prilika da pronađemo zrno optimizma u raznim najavama i objavama svuda oko nas? Ne vredi da se uzdržavate od vesti: one će naći vas, hteli vi to ili ne hteli. I zato nemojte više da delite vesti na dobre i loše, jer svet odavno više ne funkcioniše na taj način. Već podelite vesti na izmišljene i trivijalne. Na one koje izazivaju u vama bes i one koje vas ostavljaju ravnodušnim. Na one koje vam ne znače ništa i one koje biste više voleli da niste čuli. Ne tražite prave vesti, dobre, značajne: nema toga više.

Kad vam niko ne kontrira u mišljenju, to nije dobro. U keltskim legendama su, navodno, zle veštice pobeđivali tako što su ih zaboravljali. A ako bi nas neko zaboravio, mi ne bismo bili više tako ni tužni. Ako bismo vam skrenuli pažnju na… Na… Ne… Uh.

Čekaj malo. Ovo nije dobro počelo… Bože, daj mi znak, da razumem kako zaista treba započeti utovar posle duge pauze!… I posle onakvih vesti…

A, da.

Bowie je tiho otišao na Neko Bolje Mesto i ostavio nas same. To nije bilo lepo od njega: nemamo nikog da postavimo na upražnjeno mesto. Neki su, čak, pisali peticiju Bogu sa zahtevom da vrati Bowieja. Ali nema vajde od toga: zadovoljimo se, što reče jedan, tom ludom srećom da od milion godina istorije humanoida živimo baš u vreme kada je živeo i Bowie. Doista: beše vredno.

A pored tolikih zamlata glumačkog zanata, baš oni među najboljima sa scene nađoše da se proređuju. Alan Rickman je takođe mahnuo i otišao. Mnogo je uloga kojima je zaslužio naše veliko poštovanje; čak i uloga onog profesora magije u onoj prostačkoj franšizi je bila vredna pomena. No, ako ikako možete, pogledajte film An Awfully Big Adventure (1995). Priča ima mračan i pomalo mučan rasplet, ali ne mari: glumačke bravure u filmu, među kojima je Rickmanova samo jedna od više njih, ostavljaju bez daha.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 17. januar”