Dok vi ovo čitate, ja sam još uvek na putu. Otišao sam da se sretnem sa Rasejanima, mojim prijateljima kojih ima kojekuda po belom svetu, od Sicilijumske doline do Dubaija. Vraćam se tek iza ponoći.
To odsustvo je druga priča i ide u red privatnih dešavanja. Hteo bih da vas zamolim da se naviknete na to, jer će postati česta pojava u sledećih šest-sedam nedelja. Dajem uzvratno obećanje da će svakog dana postojati makar aftamacki objavljeni prilog, ako ne i nešto malo divljije, možda baš sa lica mesta.
Ali, hteo sam da skrenem pažnju na nešto drugo. Elem, letnje je doba i ja bih malo da iskuliram, računam da sam zaslužio. Međutim, izgleda da imam previše posla, toliko da ću možda morati da preispitam staru definiciju pojma “godišnji odmor”.
Nekada je ta definicija podrazumevala objašnjenje:
Godišnji odmor (letovanje, kuliranje, vreme provedeno u zajebanciji, itd.) jeste bilo koje vreme i bilo koje mesto na planeti Zemlji koje podrazumeva vreme ne kraće od 48 sati tokom kojeg nema računara, telefona i televizora. Ono čega ima nije predmet merenja, ali načelno se identifikuje kao bilo šta što predstavlja kontru onome čega nema i ne treba da bude.
Pa ja kao da živim ispod kamena… U deset uveče saznam za vest dana. Mada, kao sam propustio nešto bitno… Ili jesam?… Nisam?…
Iz razloga koje nisam u situaciji da navedem, prinuđen sam da podsetim vas, redovne posetioce, na osnovnu premisu ovog bloga. Ovo je čisto kopiranje jednog od osnovnih akata Suštine pasijansa. Takoreći plagijat. Nekad se govorilo “original falsifikata”, ali to je neka druga priča.
Jul, nedeljno prepodne; sunčano vreme. Pastoralna slika jedne tarabe između dva dvorišta. Bila bi tišina – ali iz jednog dvorišta dopiru zvuci metle praćeni jedva artikulisanim glasom. Uz malo pažnje, najzad prepoznajemo salvu standardnih psovki iz srpskog nacionalnog folklora.
