Tag: glugen

(Nije isečak)

Vrata vagona su počela lupati, treskati, sve jače. Zatim je u moj vagon, sa licem modrim od straha, uleteo traktorista Jetjuškin, i proleteo je kroz njega. Desetak sekundi posle njega, istim putem je proletela desetina Erinija i odjurila je za njim. Grmeli su bubnjevi i cimbala…

– Kuda? Kuda jurite?…

– Šta te se tiče?! Otkači se! Pusti!…

– Kuda? Kuda svi idemo??…

– Šta te se tiče, lu-do-o!

I najednom se okrenula prema meni, zagrlila je moju glavu i poljubila me u čelo – to je bilo toliko neočekivano da sam se zbunio, seo sam i počeo grickati suncokret.

A dok sam ja grickao suncokret, ona se malo odmakla, pogledala me, vratila se – i zviznula šamarčinu po levom obrazu. Zviznula me, uzletela je ka tavanici i jurnula je da stigne druge. Pojurio sam za njom spuštajući glavu kao krivac…

Rumeneo se zapad, i konji su se igrali, a gde je sreća o kojoj pišu novine? Jurio sam i jurio, kroz vihor i mrak, skidao sam vrata sa šarki, znao sam da voz “Moskva – Petuški” leti sa nasipa. Vagoni su poskakivali kao pomahnitali. I tada sam se uznemirio i viknuo:

– O-o-o-o-o! Stojte! A-a-a-a-a!

Viknuo sam i zanemeo: čopor Erinija je, kao uspaničeno stado, jurio nazad, do prvog, do prvog vagona pravo na mene. Za njima je jurio pomahnitali Jevtjuškin. Ta lavina me je pokupila pod sebe i zatrpala me…

A cimbala su se čula. I bubnjevi su grmeli. Zvezde su padale na prozor selsovjeta. A Sulamita se cerekala.

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

– Gde je izašla?

– Izašla je u Hrapunovu. Ona je iz Petuški putovala u Hrapunovo. Ušla je u Orehovo-Zujevu, a izašla je i Hrapunovu.

– U Hrapunovu! Šta lupaš, Petre?… Ne sluđuj me, ne sluđuj… Da, da… Najvažnija misao… Ne znam zašto mi se po glavi mota Anton Čehov. A zašto – pojma nemam. Da, i Fridrih Šiler, Fridrih Šiler i Anton Čehov. A zašto – pojma nemam. Da, da… Sad mi postaje jasnije. Fridrih Šiler, kad je sedao da piše tragedije, noge je uvek spuštao u šampanjac. Tačnije, ne, nego tako. To je tajni savetnik Gete, on je kod kuće uvek bio u patikama i halatu. A ja – ne, ja sam i kod kuće bez halata; ja sam i na ulici u patikama… A šta će tu Šiler? Da, evo zašto: kad je pio votku, noge je utapao u šampanjac. Spusti noge u šampanjac i pije votku. Dobro! A Čehov je pred smrt rekao: “Hoću da popijem!” I umro je…

Petar me je, stojeći nada mnom, gledao. Ja misli sređujem, a ti – gledaj. Bio je i Hegel. Dobro se sećam: bio je i Hegel. On je govorio: “Nema razlike osim razlike u stupnju, među različitim stupnjevima u razlikama.” To jest, ako se prevede na normalan jezik: “Ko sad ne pije?”… Petre, imamo li nešto da popijemo?

– Ništa. Sve je popijeno.

– U čitavom vozu nema nikog?

– Nikog.

– Tako…

Ponovo sam se zamislio. Bile su to čudne misli. Obavijale su se oko nečega što je već u nešto bilo uvijeno. I to nešto je, takođe, bilo čudno. A duša – duša je bila teška…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…Žena u crnom od glave do pete, stajala je uz prozor i nezainteresovana gledala maglu, na usta je pritiskala maramicu sa čipkom. “Ista pesma – kopija “Neutešne nesreće”, tvoja kopija, Jerofejev” – pomislio sam u sebi.

Tiho, na prstima, da ne razbijem začaranost, prišao sam joj za leđa i pritajio se. Žena je plakala…

Evo! Čovek se osamljuje da bi plakao.

Ali iskonski on nije sam. Kad čovek plače, on jednostavno ne želi da neko bude svedok njegovih suza. I u pravu je, jer ima li na svetu nešto uzvišenije od neutešivosti?… O, kad bi se sad moglo reći nešto tako – da linu suze iz očiju svih majki, da se u žalosnu crninu uviju i dvorci i kolibe, i klasici i auli!…

Šta da joj kažem?

– Kneginjo – pozvao sam je tiho.

– Šta hoćeš? – odazvala se kneginja zagledana kroz prozor.

– Ništa. S leđa ti se vidi usna harmonika, eto šta…

– Ne lupaj u snu, mali. To nije harmonika, to je nos… Bolje sedi i ćuti, kao mudar ćeš proći…

To meni – u mom položaju – da ćutim! Meni, koji sam išao kroz vagone tražeći odgonetke zagonetki! Šteta što sam zaboravio kakva je to zagonetka, ali se sećam da je nešto važno… Uostalom, neka, setiću se posle… Žena plače, a to je mnogo važnije… Barabe! Pretvorili ste moju zemlju u najsramniji pakao – i suze se kriju od ljudi, a smeh se pokazuje!… Bedne hulje! Ljudima niste ostavili ništa osim “tuge” i “straha”, i posle toga smeh im je javan, a suze su zaboravljene!…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Iskočio sam na platformu i pogledao desno: na oznojanom staklu je lepo i jasno napisano “…”. Pogledao sam levo: tamo je takođe bilo napisano “…”.

Bože, uhvatio sam se za glavu i vratio se u vagon, ponovo sam zanemeo i počeo šetati po njemu…

“Čekaj, čekaj… Seti se, Venjička, sve vreme od Moskve sedeo si sa leve strane prema kretanju voza, a sve brkajlije, svi Mitriči, svi dekabristi, sedeli su na desnoj strani. Znači, ako si na dobrom putu, tvoj kovčežić mora biti na levoj strani u odnosu na kretanje voza. Vidiš kako je to jednostavno!…”

Pošao sam po vagonu tražeći kovčežić – kovčežića nigde nije bilo, ni na levoj ni na desnoj strani.

Gde je moj kovčežić?

“Pa dobro, dobro, Venja, smiri se. Neka. Kovčežić – glupost, kasnije ćeš ga potražiti. Pre svega, utvrdi kuda putuješ. A tek posle toga traži svoj kovčežić. Prvo uhvati svoju misao – tek posle toga traži svoj kovčežić. Misao ili milion? Naravno, prvo misao, a zatim milion.”

“Plemenit si, Venja. Popij ostatak svoje kubanske zato što si plemenit.”

I, zabacio sam glavu ispijajući ostatak. I – razišla se tama u koju sam bio zaronjen, i svitalo je iz dubine duše i razuma; zasvetlucali su bleskovi, blesak za svaki gutljaj, gutljaj za svaki blesak.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)