Tag: glugen

(Isečak)

…

“Šta će joj, budali, zagonetke?” – pomislio sam u sebi. A glasno sam rekao:

– Hajde, ne davi, daj svoje zagonetke. Skloni pesnice, ne udaraj pleksus, daj zagonetke.

“Šta hoće sa tim razjebanim zagonetkama?” – pomislio sam još jedanput, a Sfinga je već počela prvu:

– Poznati udarnik Aleksej Stahanov je dva puta dnevni vršio malu nuždu, a jednom u dva dana veliku. Ali kada se napije, on je četiri puta dnevno vršio malu nuždu, a ni jednom veliku. Izračunaj koliko je puta godišnje Aleksej Stahanov vršio malu nuždu ako je trista dvanaest dana u godini bio pijan.

U sebi sam pomislio: “Na koga cilja, beštija? U klozet ne odlazi? Loče bez prestanka! Na koga cilja, gadura?”

Rastužio sam se i rekao:

– To je gadna zagonetka. Stoga, to je zagonetka sa svinjskim podtekstom. Takvu gadnu zagonetku neću odgonetati.

– A, nećeš! Neka, neka! Još ćeš mi ti zacvileti! Slušaj drugu:

Kada su se brodovi Sedme američke flote usidrili u Petuškama, devica partijki nije bilo, alo ako se komsomolke smatraju partijkama, onda je svaka treća od njih bila plavuša. Kada su brodovi Sedme flote otplovili, pokazalo se sledeće: svaka treća komsomolka je bila silovana, svaka peta silovana komsomolka je bila plavuša; svaka deveta silovana plavuša je bila komsomolka. Ako je u Petuškama 428 devica – odredi koliko je među njima netaknutih smeđih vanpartijki?

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

– A, to si ti! – rekao je neko iza mojih leđa tako prijatnim glasom, tako zluradim, da čak nisam morao ni da se okrenem. Odmah sam znao ko mi je za leđima. “Sad će početi da me iskušava, glupa njuška! Našao je vreme – za iskušavanje!”

– A to si ti, Jerofejev? – pitao je Satana.

– Ja sam. A ko bi bio?…

– Teško ti je, Jerofejev?

– Jeste, teško. Samo, tebe se to ne tiče. Prođi dalje, nisi naleteo na pravog…

Govorio sam ne menjajući položaj, glavu sam pritisnuo na staklo, nisam se osvrtao.

– Ako ti je teško, – nastavljao je Satana, – smiri svoju strast. Smiri strast svoje duše – i biće ti lakše.

– Neću.

– Budalo.

– Budala mi kaže.

– Pa dobro, dobro… ni reči više nemoj reći!… Nego, znaš šta: iskoči iz voza. Videćeš, ništa ti neće biti…

Promislio sam, a onda sam odgovorio:

– Ne, neću skakati, plašim se. Sigurno ću se razbiti…

I Satana je postiđen otišao.

A ja – šta je meni preostalo? Povukao sam šest gutljaja iz boce i ponovo sam priljubio glavu na okno. Napolju je bila tama, plašila me je kao i ranije. I budila je u meni crnu misao. Stiskao sam glavu da bih iscedio tu misao, ali ona se nije cedila, razlivala se kao pivo po stolu. “Ne sviđa mi se ta tama napolju, uopšte mi se ne sviđa.”

Ali šest gutljaja “kubanske” je već prilazilo srcu, lagano, jedan za drugim su prilazili srcu; a srce je stupalo u borbu sa razumom…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Četvrti plenum je bio “plenum žalosti”.

Ustao sam i rekao:

“Delegati! Ako ikada budem imao decu, na zid ću im okačiti portret prokuratora Judeje Pilata, da bi deca rasla u poštenju. Prokurator Judeje Pilat stoji i pere ruke – takav će to biti portret. Baš tako i ja: ustajem i perem ruke. Priključio sam vam se samo zbog pijanstva i protiv svakog rezona. Govorio sam vam: revolucija treba da se odvija u srcu, da dušu treba uzdizati do usvajanja večnih kategorija, a da je sve ostalo što ste preduzimali, da je sujeta i siromaštvo duha, bezvezan štos i pičkin dim…

Na šta da računamo, pomislite sami! U Zajedničko tržište nas neće primiti. Brodovi američke Sedme flote neće doći ovamo, čak neće hteti ni da prođu…”

Tada su zaurlali:

– Ne očajavaj, Venja! Ne seri! Daće nam bombardere! Daće nam B-52!

– Stvarno! Daće nam B-52! Šta mislite! Smešno vas je slušati, senatori!

– I “fantome” će dati!

– Ha-ha! Ko je rekao “fantomi”? Još samo jedna reč o “fantomima” i ja ću pući od smeha…

Tada se javio Tihonov:

– “Fantome nam možda neće dati, ali zato ćemo imati devalvaciju franka…

– Budala si ti, Tihonov! Ne, ne osporavam, blistav si teoretičar, ali kad ti lupiš!… Ali, ne, nije u tome stvar. Zašto je čitava petuškinska oblast zahvaćen a plamenom, a niko, niko to ne primećuje, čak ni u petuškinskoj oblasti? Da skratim, sležem ramenima i odlazim s predsedničkog položaja. Perem ruke kao Pontije Pilat – i pred vama ispijam naš ostatak “rosijske”. Da. Nogama ću gaziti svoja punomoćja – odlazim od vas. U Petuške.

Možete zamisliti kakva se bura podigla među delegatima, naročito kad sam počeo ispijati ostatak!… Kada sam odlazio, kada sam otišao – kakve su reči poletele za mnom! To možete samo zamisliti, ja ih neću navoditi…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

A ja, sedeći u svom prezidijumu, slušao sam ta razmatranja i mislio: razmatranja su potrebna, ali mnogo su potrebniji dekreti. Zašto zaboravljamo ono čime se mora krunisati svaka revolucija, dekrete? Na primer, dekret koji obavezuje teta Šuru u Polomahu da otvori bife u šest ujutro. Izgleda, ništa jednostavnije – nego da mi, koji smo na vlasti, primoramo teta Šuru da otvara svoj bife u šest ujutro, a ne u devet i trideset! Kako se ranije toga nisam setio!

Ili, na primer, dekret o zemlji: predati narodu svu zemlju okružja, sa svim njivama i svim pokretnostima, sa svim alkoholnim pićima i to bez otkupa? Ili? pomeriti sat za dva sata napred, ili pola sata nazad, svejedno je, važno je samo pomeriti. Zatim: reč “đavo” bi ponovo trebalo pisati velikim slovom, a neko slovo bi trebalo ukinuti, jedino valja razmisliti koje. I, na kraju, primorati teta Mašu u Andrejevskom da otvara bife u pet i trideset, a ne u devet…

Misli su se rojile – tako su se rojile da sam se uznemirio, pozvao sam Tihonova na stranu, popili smo po kimovac i ja sam rekao:

– Slušaj, kancelaru!

– Šta je?…

– Ništa. Nešto si mi usran kancelar, eto šta je.

– Nađi drugog – uvredio se Tihonov.

– Ne radi se o tome, Vađa. Evo o čemu se radi: ako si dobar kancelar – sedi i piši dekrete. Popij još malo, sedi i piši. Čuo sam da se nisi mogao uzdržati i da si uštinuo Anatolija Ivanića za dupe. Da li je tako? Počinješ teror?

– Tako je… Pomalo…

– Kakav teror? Beli?

– Beli.

– To ti nije potrebno, Vađa. Uostalom, dobro, sad to nije potrebno. Prvo treba napisati dekret, makar jedan, makar najgnusniji… Papir i mastilo imaš? Sedi i piši. A zatim ćemo popiti – pa deklaracija prava. A tek posle toga – teror. A zatim ćemo popiti i – učiti, učiti, učiti…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Posle zalaska sunca, selo Čerkasovo je proglašeno za prestonicu, tamo je sproveden zarobljenik, tamo je improvizovan miting pobednika. Svi govornici su bili trešteni pijani, svi ponavljali isto: Maksimilijan Robespjer, Oliver Kromvel, Sonja Perovska, Vera Lasulič, kaznena ekspedicija iz Petuški, rat za Norvešku, i ponovo Sonja Perovska i Vera Lasulič…

Iz gomile su vikali: “A gde je tu Norveška?…” “Ko zna! – odgovarali su drugi – Bogu za leđima!” “Bilo gde da je, – čuo sam glasove – bez intervencije nećemo proći. Da bi se obnovila privreda razorena ratom, prvo se mora razoriti, a za to je potreban građanski, ili bilo kakav rat, potrebno je bar dvanaest frontova…” “Potrebni su beli Poljaci!” vikao je razroki Tihonov. “O, idiote – prekidao sam ga ja – kenjaš gurabije! Vadime, ti si blistav teoretičar, tvoje teze smo prikucali na naša srca, ali kad treba raditi, ti si smrdljivo govno! A šta će ti, budalo, beli Poljaci?…” “A zar se ja bunim – predavao se Tihonov. – Kao da su meni potrebniji nego vama! Norveška je ipak Norveška…”

U brzini i žurbi svi su nekako zaboravili da je ona već dvadeset godina članica NATO-a, a Vladik C-ski je već jurio u larionovsku poštu sa smotkom pisama i razglednica. Jedno pismo, sa objavom rata, bilo je upućeno kralju Norveške Olafu; ono je bilo sa povratnicom. Drugo pismo, tačnije – nije pismo nego čist list zapečaćen u kovertu, upućeno je generalu Franku: neka u tome vidi preteći prst, oficirčina, neka pobeli kao taj list, senilni razjebani kaudiljo!… Od premijera Velike Britanije Harolda Vilsona tražili smo sitnicu: skloni, premijeru, svoju glupu topovnjaču iz zaliva Akabe, a posle radi šta ti je drago… I, na kraju, četvrto pismo Vladislavu Gomulki: imaš puno i neotuđivo pravo na Poljski Koridor, a Jozef Cirankijevič nema na njega nikakvo pravo…

Poslali smo i četiri razglednice: Aba Ebanu, Moše Dajanu, generalu Suhartu i Aleksandru Dubčeku. Sve četiri su bile jako lepe, sa vinjetama i žirovima. Nek se raduju deca, možda će nas ti šmrkavci priznati za subjekte međunarodnog prava…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

Viši kontrolor Semjonič, zainteresovan po hiljadu prvi put, poluživ, razgolićen, izleteo je na peron i glavom je lupio u ogradu… Trenutak, dva ili tri je još stajao, njihao se kao zamišljeni prutić, a zatim je pod noge putnika koji su izlazili pljunuo, i sve kazne za vožnju bez karte šiknule su iz njegove utrobe i razlile se po peronu…

Sve sam to video svojim očima i o tome svedočim svetu. A sve ostalo već nisam video, o tome ne mogu pričati. Krajičkom svesti, najmanjim krajičkom, sećam se kako se lavina putnika koji su silazili u Orehovu zaplitala o mene i usisavala me da bi me sakupila i kao pljuvačku ispljunula na orehovski peron. Ali to joj nije uspevalo jer su oni koji su ulazili zapušavali vrata onima koji su izlazili. Vrteo sam se kao govno u klozetskoj šolji.

I ako me tamo Gospod bude pitao: “Zar je moguće, Venja, da se više ničega ne sećaš? Zar je moguće da si najednom zaronio u onaj san od kojeg počinju sve tvoje nesreće?…”, reći ću mu: “Ne, Gospode, ne najednom…”

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)