Петак. Доручкујемо остатке од синоћњег ћевапа. Нешто се сећам да су били мањи кад сам био клинац… једна од ретких ствари које се нису смањиле од онда. Крећемо. Срећа па сам одустао од гепееса и путоказа, него онако интуитивно кренуо путем који сам као запамтио, иначе бих кренуо ка најближој пумпи у Мионици. Коју смо прошли јуче…
Некако сам очекивао да ћу видети облаке одозго, није шала километар висине, и обистинило ми се. Наравно, где је добро место за паркирање, није добар видик. Ал’ сврби окидач…
Из режије ми јављају да ми се променио микрофон… тј ово је сад сирови снимак, уредно обрађен. Овај се још и не разликује толико од оригинала; већ на суседном сам морао да се помучим са клизачима.
Е сад, зашто вуче мало у розе… новајлија, шта ћу.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (3): силазак у маглу”