Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
One velike i prave pesme uvek se vraćaju.
Uprkos pozamašnom broju godina (82), Mavis Staples i dalje ne miruje. Ove godine je objavila dva albuma, jedan studijski i jedan uživo, koji su, sasvim očekivano, poslastica za svačije uši. No, oni su bili samo povod da se latim snimaka The Staples Singers, porodične manufakture čije sam pesme otkrivao i u njima uživao tokom sedamdesetih.
Malo biografskih podataka nije na odmet.
Postoji grupa pametnih i učenih ljudi iz raznih naučnih disciplina koja je izmislila sat koji upozorava na to koliko nam je ostalo vremena da živimo na ovoj našoj divnoj planeti. Njihova namera nije da nas plaše, već da argumentovano upozore one koji odlučuju o svemu u naše ime da se uzmu u pamet. Na žalost, izgleda mi da njihovi apeli ne dopiru do odgovornih, a čini mi se da negde pročitah da njihov sat pokazuje da je 5 do 12, možda i manje…
Ostaje nam samo da se pomolimo. 
Najzad, kada zagusti, čak i najvećim ateistima izleti ona dobro poznata: pomozi, Bože! 
Nesporno je da su šezdesete bile zlatne godine soula. Diskografske kuće Motown i Stax su svakodnevno izbacivale nove singlice, a veliki broj njihovih izvođača je tražio mesto pod suncem. Neki od njih su postali globalno poznati, a kako se bližio kraj decenije, tadašnji podžanr funk je dobijao sve značajnije mesto u medijima i na radio stanicama. Obe kompanije su se početkom sedamdesetih suočile sa promenama trenda i potencijalnim gubitkom identiteta, pa su prionule na posao kako bi se adaptirale na novo vreme.
Štafetu su preuzeli Marvin Gaye i Al Green, izvesno poslednji veliki soul izvođači.
