Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kako uteći od trenutne globalne pošasti? Recept za to je jednostavan – ukrcati se na svemirski brod sa veselim društvom.
Iako su za sobom imali četiri komercijalno uspešna albuma u drugoj polovini šezdesetih, Jefferson Airplane su u novu deceniju ušli sa gomilom problema. Varnice između članova grupe su počele da sevaju već početkom 1970. godine i niko nije mogao da predvidi kako će sve da se rasplete na kraju.
Kao i u svakom dobrom krimiću.
San Francisco sound možda nikada ne bi ni izašao iz lokalnih okvira i proslavio američki psihodelični rock da nije bilo grupe Jefferson Airplane. Oni su među prvima postigli zapaženi uspeh i zainteresovali velike diskografske kompanije da ulože novac u tu vrstu muzike. A to nije bilo slučajno. Grupu su sačinjavali vrlo talentovani momci, a mamac za publiku je bila atraktivna pevačica Grace Slick. O tome svedoče snimci sa tri najvažnija muzička festivala iz druge polovine šezdesetih – Monterey (1967),Woodstock (1969) i Altamont (1969).
Ovaj aviončić je opako vozio, a njegovi putnici su u to doba bili negde između neba i zemlje.
Televizija, znate i sami, predstavlja silu veću od bilo koje druge kada je reč o socijalnom, političkom i kulturnom uticaju na masu. Tako beše oduvek, a istorija nas podseća da je još Jozef Gebels, ministar propagande Trećeg Rajha, prvi prepoznao o kakvoj moći je tu zaista reč. Međutim, u današnjem metežu 100-200-300 TV programa kojima često raspolažemo, disperzija sadržaja je velika, pa se i gledaoci profilišu. Problem je, dakako, u tome što je nekadašnji “prozor u svet” vremenom postao “šaht za ubacivanje svakog smeća” (bez selekcije). Disperzija je dovela do toga da je nemoguće sprovesti kanalisanje sadržaja – da ne kažem cenzuru, mada zapravo jeste reč o tome, ali da ne širim temu u beskraj. Jer nekada se, da prostite, pazilo na to šta će gledalac iz Vičite, Mančestera, Kuznjecka i Donjih Prćilovaca moći da gleda kod kuće i kakav uticaj će to imati po kulturni razvoj i duhovno zdravlje ukućana, posebno onih mlađih.
E, tim je nazgled čudnije ono što se dešava u sledećem snimku. Ispratite ga pažljivo.
Ovi baš ne znaju da stanu, a? Da li su radile kisele bombonice, vesela zavijača ili nešto treće, ne bih da licitiram. No, ovo je beleška o nečemu neuporedivno važnijem.
Odgovor na ovo pitanje veoma zavisi od konteksta.
Recimo, ako ste upravo gledali flim “Balkanski špijun“, onda dobro znate da su to osnovne jedinice diverzantskih grupa, kao što vas je Đura podučio tokom onog brifinga. Ali ako ste se zatekli u sunčanoj i raznim hemijskim preparatima ofarbanoj Kaliforniji potkraj šezdesetih godina prošlog veka, odgovor bi bio različit.
Veoma, veoma različit.
