Пошто смо се помоћу гепееса успешно довукли до Сокобање, рачунали смо да ћемо се још успешније докопати аутопута. Међутим, узјогунио се. Прикаже почетни екран, али где год да га пипнем, он прикаже ситан ћилим, нешто као кад се старом телевизору раздеси вертикална фреквенција. Тачније, као кад катодни монитор картица потера да ради у неком режиму бржем него што овај може да поднесе. Дакле, саме штрафте и ни макац. Ето и кад нешто планираш, испадне пустоловина. Куда сад?
Сетимо се да смо код оног мостића видели раскрсницу са гомилом путоказа, па окренемо на ту страну. Сад видим да је требало на супротну страну, ал’ шта фали Књажевцу, већ смо били ту. А време таман душу дало за возикање, сунце огрејало, ваздух свеж, тојест свеже опран и окачен да се суши. Боје гракнуле, нарочито зелена.
Колико је око пута живописно и у бојама, толико је сам пут у педесет нијанси сиве, без прелива, више онако у виду набацаних некаквих квадрата и других занимљивих облика. А и то што ми замишљамо пут као равну површину није ни налик оном како тај пут замишља себе.
У Потркање нисмо свраћали – нит смо најављени нит смо баш неки вински типови, а што се тиче вина, она би црно а ја бело. Добро да се око осталог слажемо.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.6”
