Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Nisam se njima bavio kad su osvojili scenu, a posle nisu imali čime da privuku moju pažnju. I zamalo da mi promaknu.
Većina nas koji smo stasali tokom sedamdesetih/osamdesetih u to doba nije mogla ni da zamisli šta nas sve čeka u budućnosti. Devedesete su nam donele “nepravedne i ničim izazvane sankcije”, hiperinflaciju i raspad države u kojoj smo rođeni. Iza svega je ostala samo gorčina u ustima koju bismo kolektivno želeli da zaboravimo, a “prijatelji” su nas ubeđivali da će nam biti mnogo bolje čim se budemo “oslobodili tiranije”.
U međuvremenu smo se ”oslobodili” i nikada nam nije bilo gore. Barem većini.
Kako grunge muzika i ja nikada nismo bili u nekoj velikoj ljubavi, sasvim je očekivano da se retko latim nečega iz tog muzičkog žanra. Jedna od perjanica sa etikete Sub Pop, The Afgan Wings, bili su jedni od retkih koje sam propuštao kroz uši, ponajviše zbog svoga harizmatičnog vođe Grega Dullija koji je inspiraciju tražio na neobičnim mestima za celu tu ekipu – u muzici šezdesetih i sedamdesetih, pa smo u njihovom zvuku dobili čudnu mešavinu tutnjajućeg roka sa jakim primesama soula.
Sasvim prihvatljivo, ali nedovoljno za stalnu upotrebu.
