По повратку из Америке био сам решио да ми не требају кола. Купили бициклове, частили таксисте ту и тамо (а и доста њих су моји бивши ђаци, ред је). Међутим, требало је нешто обавити у Суботици у, д’извинете на изразу, суботу ујутро.
Превоз те врсте, установили смо, више не постоји. Први бус креће одавде око шест, дакле нема шансе да се стигне пре десет, па док нађемо где је то. Те се дамо у туризам, јер у ствари у Суботици никад нисам био. Тј то што сам био, да не бројим, дођеш урадиш посао спакујеш се и тутањ. Ни не знам где сам то био, ништа видео нисам.
У хотелу Галлериа (не, нипошто није некаква “Галерија“, то би ваљда било блес а не ноблес) рецепционарка нас је бесконачно забављала својим нагласком, а онда и живописним разговором са спремачицом док је као нашла слободну собу (“шта фали 202, а, прљава, а 204? и та… добро, можеш да средиш 208 за 15 минута ја ћу да их замајавам”). Нисмо јој рекли да знамо мађарски, него смо лепо попунили шта је требало, ишетали напоље на пуш паузу, а онда смо праснули у смех. Па се вратили да питамо где може добро да се вечера.
Упутила нас је на кафану преко пута, некакав “Батес”, само је, каже, улаз спреда најчешће закључан, него се улази страга, кроз авлију.