Улице у мом крају имају шарена имена. Нешто по народним херојима, или женског рода или неким из краја (за које нико више не зна ко су), или по бригадама. Постоји и Кајмакчаланска (за шта треба познавати Солунски фронт) и Царинска (није неопходно да познајете било ког цариника). То су ових десет паралелних.
Она што их све сече, као кичма рибљи костур, је названа по почасном грађанину нашем, који се звао… овај, само да однесем тетки лек. Зрикипедија спомиње Едуарда Ериоа, а тако пише и на Бинговој мапи, као и на Гугловој.
Данило Киш, у “Гробници за Бориса Давидовича”, знајући добро француски, као и наша правила за писање француских имена, исправно га наводи као Едуара Ериоа, јер зна да се завршни сугласник тамо ама скоро никад не изговара, ал’ мора да се пише.
Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: случај грађанина Е. Е. (тј Е.Х.)”
Х је помоћни радник и за слово г у неколико романских језика. Слова г и ц (тј g, c) се тамо читају као г и к ако су испред а, о, у, испред е или и већ… којекако. Ge, gi се тако у шпанском читају хе, хи, у француском же, жи, у румунском и италијанском ђе, ђи (или близу томе), за португалски (и остале пиринејске језике) нешто нисам сигуран али г није. Па шта раде кад треба да напишу да се чита ге или ги? Просто, убаце у (нпр guerilla) или х. Зато се она госпоја Могерини пише са gh, иначе би била Мођерини. То нама уопште не смета да ламборгиније прекрстимо у ламборџиније, ко ће сад да пази на gh.