Мука с речима: случај грађанина Е. Е. (тј Е.Х.)

Е, да, а како народ то изговара? Па просто, поведу се за француским примером

Улице у мом крају имају шарена имена. Нешто по народним херојима, или женског рода или неким из краја (за које нико више не зна ко су), или по бригадама. Постоји и Кајмакчаланска (за шта треба познавати Солунски фронт) и Царинска (није неопходно да познајете било ког цариника). То су ових десет паралелних.

Она што их све сече, као кичма рибљи костур, је названа по почасном грађанину нашем, који се звао… овај, само да однесем тетки лек. Зрикипедија спомиње Едуарда Ериоа, а тако пише и на Бинговој мапи, као и на Гугловој.

Данило Киш, у “Гробници за Бориса Давидовича”, знајући добро француски, као и наша правила за писање француских имена, исправно га наводи као Едуара Ериоа, јер зна да се завршни сугласник тамо ама скоро никад не изговара, ал’ мора да се пише.

Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: случај грађанина Е. Е. (тј Е.Х.)”

Мука с речима: ха два

Петљање око слова х је испало сложеније него што сам мислио прошли пут. Незгодна је мирођија то, увек се појави у још некој чорби, где му се нисмо надали.

Зато пишем додатак.

Rh. То је ваљда слично оном са дх и још неким комбинацијама, које су се можда некад изговарале различито, па се после стопиле. Можда су стари Грци стварно умели да изговоре и чују р и рх различито, а писали су ово друго ваљда као двоструко слово ῥῶ. То се онда кроз латински пренело у бројне језике који р изговарају којекако, и свакако не ни близу оном како су га изговарали Грци. Тако да се и рх у већини језика изговара р, осим… наравно, код нас, Мађара и још којегде, јер ми томе налазимо сврху. Тако опет х испаде нешто као шаптач, помоћни радник, упутство за употребу свог комшије (у овом случају чак ни не ради ништа).

Х је помоћни радник и за слово г у неколико романских језика. Слова г и ц (тј g, c) се тамо читају као г и к ако су испред а, о, у, испред е или и већ… којекако. Ge, gi се тако у шпанском читају хе, хи, у француском же, жи, у румунском и италијанском ђе, ђи (или близу томе), за португалски (и остале пиринејске језике) нешто нисам сигуран али г није. Па шта раде кад треба да напишу да се чита ге или ги? Просто, убаце у (нпр guerilla) или х. Зато се она госпоја Могерини пише са gh, иначе би била Мођерини. То нама уопште не смета да ламборгиније прекрстимо у ламборџиније, ко ће сад да пази на gh.

Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: ха два”

Мука с речима: х

Стари виц о преговорима између рибе и студента машинца гласи:
– па, колики ти је?
– шездесет
– чега шездесет?
– подразумева се да је милиметара
– ха!
– не ха, него фи

У том вицу слово х бар има почасно место, јер неће га схватити ко не зна да се њим обележава висина. У остатку усменог и писменог саобраћаја не проводи се баш најбоље.

Код овог слова није питање како се чита, него прво да ли алфабет уопште треба да га има, па ако претегне на треба, да ли ће да се чита, па ако претегне на “да се чита”, тек онда на како. Код толиких ако-можда-ваљда, неко кукавније слово би већ нестало из алфабет(ов)а, али х се не да.

Чак и код нас, где се чита(ло) онако како се пише, било је двојбе треба ли нам х или не, па је Вук преломио да није ерцеговачко наречје најчистије, него херцеговачко (јер ерцеговски домороци говоре х), и то му би то. Ал’ зато постоји презиме Ерцеговац, и гомила други’ речи у варијантама са и без х. Ал’ бар знамо да се чита кад је написано, ту бар дилеме нема.

Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: х”