Tag: hotel

Годишњи од три дана, 3.2

крчма “Крчма”, дијагонално преко трга, улаз између посластичарнице и коцкарнице, или са стране из сокачета

Те се тако запутимо кроз сутон до Ужица. Није нарочито далеко али је пут брдски и не може брже него што може. Ужицу прилазимо преко Кадињаче, с леђа оном споменику. Некако је у том делу асфалт гори него са бајинобаштанске стране, ваљда што је стрмије или га разрију аутобуси са екскурзијама.

Ужице ноћу би требало да је фотографски рај – читав град је на наспрамним странама стрме котлине, такорећи у некаквом разуђеном левку. С мало бољом дугом цеви могло би се комшијама од преко завиривати кроз прозоре. Унапред трљам руке, само да нађем онај хотел на обали, тамо смо нешто застали кад смо ишли на ону екскурзију, беше ваљда шести основне, хмм…

Имао сам превише посла са вожњом, па сам канона препустио госпоји, знам да зна шта ради.

Последњи леп викенд у септембру, сви то осећају и у граду је кркљанац. Као и у већини српских вароши, корзо претвара центар у пешачку зону, а пошто сви хоће у град или кроз град, око те зоне кружи подоста возила. Саобраћај се преусмерава куд може, у околне улице, где напредује брзином рахитичног пужа. Путоказа, наравно, нема, рачуна се да данас свака шуша има гепеес, и то исправан. Кад смо трећи пут стигли на исто место, отворимо прозор и питамо пролазника где ту има хотел. Ево ми га иза леђа. Погледамо, бетонска ракета од туце и фртаљ спратова, ниједне упаљене сијалице. Па јел ради то? Па ради… често. Понекад.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана, 3.2”

Ој, кафано: две бивше

Тог лета 2005. успели смо да дођемо кући на летовање. Пало је и једно окупљање будућих самураја скоја, који тада још нису ни знали шта их чека. А обишла су се и нека стара места. Лепо је бити туриста у свом граду.

Шећеранска кантина је испрва била баш то: официрска кантина. Одмах после рата, ту је била и индустријска железничка станица. Игром случаја, као бруцош сам становао код неког чика Миће, који је био шеф те станице, и наслушао сам се прича из тог времена. Каже да су се и они хранили у кантини.

Кантина је дуго живела двоструким животом: преко дана менза, где се хранио део Комбината, и одакле су се у ручконошама носила кувана јела за целу породицу, што смо и ми користили једно време. Мислим да негде још постоји једна шерпа из тог комплета. Увече, то је било отмено место, нарочито преко лета, кад би у башти радио водоскок, свирала музика за плес (валцер, танго, фестивалски репертоар). Тамо сам замало и рођен, седело друштво на тој тераси и зезало се, стомак благо угуран под сто, ал’ ето стигло се и до породилишта.

Кантина је одлично радила до дубоко у седамдесете. Унутра је била поприлична сала, са два избачена одељења, тзв. ловачком салом и зимском баштом. Имала је и свој џубокс, где сам као клинац често остајао без ситниша. Једно време је ту радила и основна школа, пар одељења док се не направи права зграда на другом крају улице. Ту сам први пут видео и телевизор, завирујући кроз прозор у учионицу. Током седамдесетих музику за плес истискују народњаци. Навику да ми музика стално свира стекао сам спремајући последње испите, јер се из кантине чуло “Рамо, Рамо…” по шест пута за вече. Боље своја музика коју и не морам да чујем, него то. Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: две бивше”