Dok sam se danas vraćao domu iscrpljen od celodnevne bitke sa bankarima koji nikako da shvate da nisam idiot i da ne mogu da me zezaju na sitne fore, tužno sam gledao u sive ulice. Navirala su mi sećanja: još pre par decenija one su bile pune ljudi koje je već uhvatila novogodišnja groznica, a po trotoarima i u pešačkoj zoni bile su raspoređene tezge na kojima su se prodavale čestitke. Kupovalo se na veliko jer su se slale rodbini, prijateljima, komšijama, ljubavima… I na vreme, kako bi poštari uspeli da ih isporuče pre najluđe noći.
Tog lepog običaja više nema.
Prošao sam ulicom kojom sam svakodnevno išao u osnovnu školu i setio se jednog mnogo veselijeg decembra. Sa jednog od štandova treštao je primitivni gramofon, a sa njega je do mene dopirala neka prekrasna muzika. Usudio sam se da priđem prodavcu i pitam ga ko to tako svira i peva.
Tada sam po prvi put čuo za Simona & Garfunkela.