Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Jubilarna izdanja nekih poodavno objavljenih albuma dobra su prilika da preispitamo svoj odnos prema tom sadržaju. Ovom prilikom, zahvaljujući izdašnom dodatnom materijalu izdatom pored svežeg remiksa osnovnog albuma, preispitujemo koliko je zaista taj album slab u odnosu na prethodne, kao što o njemu često mislimo.
U vreme dominacije punka i New Wavea već etablirane velike grupe su se našle u problemu. Bilo je potrebno zadržati publiku u trentku kada mediji nisu bili na njihovoj strani. Često su ih predstavljali kao dinosauruse rocka kojima je vreme da nestanu. Diskografske kuće su od njih tražile “prilagođavanje” novim muzičkim trendovima, a svako od muzičara se snalazio na način za koji je mislio da mu pruža najveće šanse.
Ian Anderson se odlučio za neuobičajen korak.
Kako izaći iz relativne anonimnosti – to je pitanje koje muči sve muzičare.
Ovogodišnji letnji meseci su bili poprilično “mršavi” kada su muzička izdanja u pitanju. Nekih kapitalnih izdanja nema, a pojedine etablirane zvezde su se poprilično obrukale novim albumima, pa nema smisla ni da ih pominjem. Vreme sam prekraćivao slušanjem nekih zanimljivih kompilacija soul izvođača o kojima ću tek da pišem, a onda mi se desilo da u dva dana naletim na tri interesantna izdanja malih izdavača koja su mi vratila veru da se na muzičkoj sceni ipak nešto interesantno dešava.
Heather Findlay je objavila dugo išekivani album koji mi je tetka ekspresno poslala, a ja sam ga sa zebnjom pustio.
Suština pasijansa će proraditi ponovo, ovako ili onako. Glas Iana Andersona, nažalost, više neće.
– Ej, Grba, ne radi ti Suština pasijansa!
– Ako ćemo pošteno, ne radi ni tebi.
– Pa dobro, znam… Mislio sam, ne radi uopšte…
– Znam, ebaga. Nešto se zakukuljilo, a marfologija gužve u parovima je na snazi, pa nemam vremena da se bavim… Pritisnuo me posao.
– A šta mi nindže da čitamo i slušamo dok se ti setiš da popraviš blog?
– Ne znam. Ako ništa drugo ne uspe, ugasiću ga.
– Znači, too old to rock’n’roll, too young to die!
Ono što sam odgovorio svom bliskom prijatelju na tu konstataciju nije primereno da prenesem ovde, jer ima veze sa upućivanjem u prenatalno majčino okrilje, a to se na srpskom kaže na način koji sablažnjava lepo vaspitanu manjinu. Nije se naljutio, nego je iskoristio prvu prigodu (manje od pet minuta kasnije) da mi uzvrati. Tako nas dvojica već decenijama.
Nastavite sa čitanjem… “Štogod prestar za rokenrol, nadasve premlad za gašenje bloga”
Neću da ćutim. Ni onda ni sada. Činjenica o kojoj je ovde reč, zapravo, ide u prilog celoj priči o grupi Jethro Tull.
Niko nije umeo da obori raspoloženje u društvu kao što je to umeo Tužni Pčelar. Boktemazo, bilo je dovoljno da progovori nešto na bilo koju temu i da potpuno izduva svaku želju za životom neodređeno velikom broju prisutnih. Protiv toga smo se borili preventivnim ućutkivanjem. Najlakše bi bilo kad smo sedeli kod Džizusa u dvorištu: osim galame koju smo veselo proizvodili benastim raspravama o svemu i svačemu u senci ispod oraha, neko bi se odmah setio da utrči u kuću i do daske odvrne pojačalo, za koje bi tokom tih okupljanja bili vezani zvučnici na terasi.
Tog dana stvar je krenula po zlu, jer se Tužni Pčelar dočepao teme o kojoj je mislio da zna mnogo, a nije znao ništa. Da bi stvar bila gora po sve ostale, ja sam bio dežurni kontraš; a ja sam gadan kontraš niščima znanjem i informacijama koji to kriju lupetanjem.
A sve zbog flaute.
Ove godine će Ian Anderson i grupa Jethro Tull proslaviti 50 godina uspešnog rada. Ne znam kako će je obeležiti jer Anderson ima ozbiljnih problema sa glasom, a ekipa koja ga danas prati teško da je onaj Jethro Tull koji sam imao prilike da gledam na koncertu u par navrata. Daleko da je današnja postava svirački nekompetentna i da sve ono što pružaju na koncertima ne zvuči dobro, ali poslednjih desetak godina magija njihovih nastupa naprosto se izgubila.
Zbog toga je bolje da se vratimo u prošlost, kada je sve što su potpisali i izvodili bilo savršeno.
Karijera grupe Yes iz današnje perspektive izgleda čudno. Kao klinac, u vreme gimnazijskih dana, intenzivno sam ih slušao. Imalo se šta čuti u prvoj polovini sedamdesetih, naročito na albumima The Yes Album (1971), Fragile (1972) i Close to the Edge (1972). Na njima je novopridošli Rick Wakeman uspeo da razne ideje koje su kolale između članova poveže u koliko-toliko smislene i zaokružene celine, a njihovi koncerti su postali praznik za oči i uši.
Sve dok se nisu pogubili u svoj toj pompeznosti i samoljublju.
Posle velikog uspeha albuma Aqualung (1971) i Thick as a Brick (1972), činilo se da grupu Jethro Tull ništa nije moglo da zaustavi da ide napred. Pored hvalospeva kritike, publika je pronašla nove, otkačene ljubimce, tako da je sve išlo kao podmazano. Po rečima Iana Andersona: “Više nismo svirali koncerte pred manje od 10.000 ljudi”. Inspiracije mu nije nedostajalo, pa je A Passion Play (1973) trebalo da zacementira njihovu poziciju velike grupe koja savršeno funkcioniše u studiju i na koncertima.
No, kritika je mislila drugačije.
