Tag: ideje

Ništa sirene, a?

Bilo je nadrealno: stvarno sam se zatekao 4. maja 1981. na Trgu republike u Beogradu. Sirene su zagrmele i sve je stalo.  Stao sam i ja. Posle nekoliko godina sam shvatio, zamalo prekasno, da nije moje da stojim, nego da se krećem.

Tog 4. maja 1980. još uvek smo bili sigurni da će se desiti čudo i da će nas drug Stari voditi u Bolje Prekosutra još barem dvesta godina. Međutim, bližio se kraj grejs perioda za državne kredite kojima smo pravili železare po Tanzaniji i fabrike smokija, jafa biskvita i ostalih konditorskih proizvoda po Jugoslaviji i Joška je znao da mu je vreme da zamete trag. Uostalom, onaj slet u Pjong Jangu i one žurke u Havani nije bilo moguće prevazići i život više nije imao smisla.

Nastavite sa čitanjem… “Ništa sirene, a?”

Google u čast prve svetske izložbe

Danas je tačno 160 godina od otvavanja prve svetske izložbe i Google ima novi doodle (opet flash format).

Te 1851. godine, prva svetska izložba je održana u Kristalnoj palati u Hajd parku i otvorila ju je kraljica Viktorija lično. Bila je to ideja princa Alberta, supruga kraljice Viktorije, i predstavlja jasan čin priznanja industrijske revolucije u svetu. Zamišljena kao izložba na kojoj će se prikazati razni industrijski proizvodi kojima će se potom i trgovati, bila je to prva u nizu izložbi koje se i danas održavaju u intervalima dve do tri godine i predstavljala je začetak globalne slobodne trgovine kakvu danas poznajemo.

Više detalja ćete saznati na članku na vikipediji, a klik na današnji doodle vas vodi na direktni upit o svetskim izložbama.  Pogledajte i listu proteklih i budućih svetskih izložbi.

(Via)

Zapanjujuća fotka

Ne mogu da prenesem sliku jer me copyright sprečava, ali mogu da vas uputim na nju.

Mislim da sam vam već pominjao sajt 1x.com. Taj foto portal pohodim redovno, a čak sam našao i “prljavi” način da skinem i arhiviram sve fotografije odande. Od ne znam ni ja koliko foto portala koje sam posetio do sada, ovaj nije prevaziđen po kvalitetu (ne računam profile raznih profesionalaca i neke izuzetne, ali fahovski usko orijentisane portale).

Jutros sam zatekao fotku koju ne mogu da prepričam.

Posetite i ceo profil ludaka koji je autor te fotke. Lik je očigledno sklon bizarnim aktovima, što nije svakom po volji. Ali te fotografije su vredne uvažavanja barem zato što su tehnički besprekorne.

(Via)

Nije se šaliti sa Lukom Brazzijem

Najpre bi čovek pomislio: slika k’o slika. Neko će se i setiti imena lika iz filma The Godfather. Ja sam se setio odmah, jer odavno pripadam klubu obožavalaca Luke Brazzija.

A onda tek primetite da Luka Brazzi zapravo mrda.

...And may their first child be a masculine child...

Ovaj animirani GIF je pokupljen sa tumblr bloga na kome ima još bisera iz poznatih filmova. Neke od ovih animacija su baš strefljene, poput ove, ove i ove. Brrrr!...

(Via)

25 godina posle Černobilja

Danas je tačno četvrt veka od nuklearne katastrofe u Černobilju. O tom događaju se sve zna, ali izgleda da smo agilni samo kad treba da konstatujemo. Pravo pitanje glasi: kakve su pouke? Ili još gore: ima li pouka?

Prvog maja 1986. bili smo u prirodi. Praznični dani su bili prelepi i provodili smo maksimalno vremena napolju. Očekivali su nas teški ispitni rokovi u junu i to je bilo poslednje od lepog vremena što smo mogli da uhvatimo pre letnje pauze kroz dva meseca.

Drugog maja uveče smo saznali šta se desilo… Šest dana kasnije!

Rešenja nema? Ili ga ima?Dugo smo se pitali šta nas je to snašlo. Pošteno, bile su to godine kada nismo bili spremni ni za takvu informaciju, a kamoli da se to desi u našem komšiluku. Prali smo salatu u devet voda, na fakultetu su nam oprostili trčanje po hipodromu, redakcije novina i TV stanica su imale zabavu za celo leto. I kao svako čudo neviđeno, pričanje o katastrofi u Černobilju se utopilo u talase drugih senzacija koje su nadolazile, poput novog filma lepe Brene, banana u Trepči ili nekog novog mudrog proglasa Osmoglavog Čudovišta.

Uto poudaraše moratorijume o gradnji nuklearki, tek da se pokaže kako ekološka svest dominira seferejotom.

Nastavite sa čitanjem… “25 godina posle Černobilja”

Kako se ne pravi sajt radio stanice

Eh, što ti je muka. Koriste Internet, a ne znaju kako da ga koriste pravilno.

Previše ste agresivni za moj ukusDa ne budem na kraj srca: nemam ništa protiv Radio Kikinde. Tačnije, baš me briga za njih. Neka rade, i treba da rade, a ja biram da ih ne slušam. Razlozi tome su razni i nisu važni; neka cveta hiljadu cvetova.

Nego sam iznenađen onim kako izgleda i funkcioniše sajt Radio Kikinde. I to veoma neprijatno, da budem konkretan. Pobogu, pa ja sam imao informaciju da su tamo počeli da duvaju neki novi, tobože pozitivni vetrovi. Izgleda da sam ja to zapravo čuo samo izjavu političkog istomišljenika, a ne nekog ko je sklon kritičkom razmišljanju.

Radio Kikinda pripada javnom preduzeću Informativni centar u Kikindi. U prevodu na srpski, to su oni koji treba da služe kao servis građanima, a o medijima treba da znaju sve. Evo, izgovaram naglas: u Informativnom centru u Kikindi rade i odlučuju osobe diskutabilne kompetentnosti. Zašto tako tvrdim? Zato što prepoznajem eksplicitne dokaze da oni Internet smatraju marginalnim medijem i daju veb resurse na upravljanje osobama koje ne znaju da urade posao kako treba. I to znači onako, žestoko, da su baš zeznuli stvar. Kao digresiju, dajem vam na čitanje jedan članak čoveka koji i te kako zna šta govori. To što Miloje tamo govori predstavlja prst u oko (i treba), jer je to otvoreno pismo zasnovano na suvim činjenicama.

Može biti da grešim. Može biti i da Internet stvarno nije bitan (ama, istina: i ja ponekad tako mislim), ali nije na informativnoj kući da se tako ophodi prema mediju sa najvećom penetracijom u stanovništvo. Izneću svoje dokaze, a vi ih ocenjujte do mile volje. Idemo.

Nastavite sa čitanjem… “Kako se ne pravi sajt radio stanice”

Pinhole fotografija

Sudeći po nekim reakcijama, camera obscura je privukla vašu pažnju. Otkrivamo još nešto što se nalazi na tragu prvih fotografija. A jedna fenomenalna inicijativa postoji i na Internetu.

Ono jeste da sam u nekoliko ranijih navrata bio u prilici da pronalazim termin na srpskom, pa imam nekog iskustva u suočavanju sa problemima tog posla. Ali sad mi se baš ne da: nemam pravu reč da prevedem sintagmu pinhole photo. Ali, ako znate engleski, verovatno već slutite šta bi to moglo biti: da, ključ ove tehnike fotografisanja je rupica načinjena iglom koja služi kao objektiv!

Pinhole kamera od kartonaPinhole fotografija počiva upravo na načelu camera obscura, sa “malom” razlikom da je ovde reč o pravom fotografisanju. Na jednoj strani kutije koja predstavlja kameru pravi se rupica – što manja, to bolja, jer prečnik rupe upravo utiče na oštrinu rezultujuće fotke. Na suprotnoj strani, na zid koji je normalan u odnosu na direktni upadni ugao svetla kroz rupicu, postavljen je fotoosetljivi materijal – foto-papir, fotografska ploča, film (negativ ili pozitiv), pa čak i digitalni senzor (o tome kasnije).

Ključna stvar kod pinhole fotografije je to što ne postoji nikakva optika! Jedini “objektiv” je rupica koja propušta svetlost. S obzirom na relativni položaj fotoosetljivog materijala, prečnik rupice može da predstavlja blendu neslućeno velikog broja (na primer, čak do f/1000!), što u paru sa osetljivošću materijala može da dovede do pripreme jako dugih ekspozicija – čak i višednevnih, pa i višemesečnih! Jedna takav primer pogledajte u priči na sajtu britanskog glasila Telegraph.

Nastavite sa čitanjem… “Pinhole fotografija”

Najbolji citat koji ćete ikad pročitati

olovkapisesrcemIz knjige Olovka piše srcem… Tu knjigu sam prvi put čitao još dok mi nije bilo vreme da već znam da čitam. Ne znam koje dete je odvalilo tu izjavu. Samo se nadam da je u životu opstalo sa tim životnim principom.

Tema: početak i kraj

početak je kad sam se ja rodio
a kraja nema

(Via)