Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Zamalo. Doduše, bili smo optimisti, ali opet…
Sudeći po franšizi “Terminatora”, Skynet je postao svestan i počeo da nam presuđuje 19. aprila u 8:11. Samo ne kaže po kojoj časovnoj zoni. Ali svejedno, izvukli smo se, velim, pa sad možemo kako ‘oćemo.
E sad, samo još da preguramo 21. decembar 2012.
(Via)
Pelene i političari treba da se menjaju često. Iz istog razloga.
Nepoznati autor
Koristite li GPS uređaj? Znate li kako se snimaju glasovi za te spravice? Evo jednog prikaza.
(Tnx Aleksandar via FB)
Za slučaj da niste videli najbolju reklamu spremljenu za protekli Superbowl, evo je:
(Tnx Goran)
Ceo dan lupam glavu, pa nikako da skontam detalje… A znam da nekako mora da uspe… Gled’o ja na televiziji, može to sad i tako…
Imao sam ideju da nabavim neku opremu, nije važno kakvu, pa sam zamislio da ja to zapravo maznem, proturim rog za sveću, zeznem nekog pri razmeni, ućutim se k’o puvanjak neko vreme ama jebo zapete pa me nešto kao uhvate pa se nagodim pa me puste u kućni pritvor ionako radim od kuće pa uzmem kredit da platim kaznu za prekršaj pa još napravim dževu kako sam jadan nesrećan i neshvaćen pa se slikam sa nekom decom u parku pa još pomenem Kosovo pride uhvatim da kenjam nešto o nekim donacijama i eto tako…
To može da uspe, zar ne? Ili moram prvo sebi da ugradim veštačke sise?
Čekaj malo… Pa krađa je prekršaj, ono kao kad ne vežeš pojas u kolima pa te u’vate saobraćajci, je l’ tako?…
U mojoj varoši, nestale su prodavnice ploča, ali ima zaljubljenika u vinilne nosače zvuka. I u muziku, ako ćemo baš mak na konac.
Danas je dan prodavnica ploča, virtuelni praznik zamišljen kao dan kada se slave mesta na kojima smo nekad kupovali nosače zvuka. Jednu takvu epizodu sam opisao ovde, pa sam pomalo i lično vezan za ideju.
Da biste stigli na zvanični portal događaja, kliknite na ovu sliku ili ovde.
Još jedan prilog sa starog bloga koji će uskoro biti zatvoren, a šteta da se baci. Neka se nađe u arhivi. Ovo je drugi tekst o onima koji vrše, šta već vrše, po mom maternjem jeziku.
Moguće je da nisam u pravu što tvrdim da jezik mora da bude očuvan, jer se nekako volšebno i uvek neko vraća sa tezom kako je jezik živa tvar. Zaista se slažem sa tom tvrdnjom, ali moram da primetim nešto drugo: ta teza je često upotrebljena kao demagoški izgovor za odbranu sopstvenog neznanja. Među osobama koje se kriju iza te tvrdnje ima i onih čije primere sam opisao u svom prethodnom prilogu na ovu temu.
Zbog čega su ljudi toliko spremni da brane sopstvene greške? To mi nije sasvim jasno, jer nikad nisam trpeo loše posledice sopstvenih priznanja da sam pogrešio. Pride, nisam vičan psihologiji i sociologiji ponašanja, što su discipline koje bi verovatno mogle da objasne tu pojavu. Svejedno: to što je jezik živa tvar nikako ne znači da bi milion puta ponovljena greška smela da postane pravilo.
Rekoh “milion puta”, što će dobronamerni čitalac shvatiti kao stilsku figuru – preuveličavanje je primeren način naglašavanja u opuštenom ćaskanju. Međutim, moja briga je ovog puta usmerena na televiziju kao glavni izvor jezičkog smeća. Uz izuzetno retke izuzetke u nekim emisijama na samo nekoliko TV stanica, broj primera lošeg jezika se zaista bliži tom jezivom broju. Te primere je lako hvatati: izaberite bilo koji termin u bilo kom danu i menjajte domaće TV kanale tokom jednog sata. Odgovorno tvrdim: za to vreme ćete čuti najmanje deset izrazito upadljivih jezičkih grešaka. Ako budete pratili neku komercijalnu televiziju u udarnom večernjem terminu, za deset uhvaćenih primera će vam biti potrebno mnogo manje vremena.
Još jedan prilog sa starog bloga koji će uskoro biti zatvoren, a šteta da se baci. Neka se nađe u arhivi. Ovo je tekst o onima koji vrše, šta već vrše, po mom maternjem jeziku.
Sasvim je moguće da ću nekog zbuniti ovakvim naslovom. Verujte mi, nije slučajno. Tu kovanicu sam izrekao više puta, uvek u času kada bih bio posebno iznerviran bahatim ponašanjem prema sopstvenom jeziku.
Na početku, da se razumemo: nisam nikakav stručnjak za srpski jezik, a jedina znanja koja imam o njemu su ona koja sam stekao tokom osnovne i srednje škole, čitajući knjige i držeći Pravopis pri ruci. Ah, da: poneko znanje sam stekao i iskustvom. Neka od njih su bila veoma zanimljiva zato što sam doživeo da spojim svoju osnovnu struku sa potrebom poznavanja srpskog jezika. A pritom sam se družio i sa jednim lingvistom, čovekom jakog kalibra, iskoristivši svaki mogući trenutak da naučim više.
Postoji još jedan razlog mog današnjeg bavljenja ovom temom: koliko god ja pokušavao da pobegnem od nje, sustiže me kad se najmanje nadam. A kad vas nešto neprekidno juri, postoji samo jedan način da prekinete agoniju: da prestanete da bežite, okrenete se i suočite sa tim. Svestan sam da agonija neće biti prekinuta, problem će me opet sustizati, a ja ću opet dolaziti na isto. To, pak, nije razlog da zažmurim i pravim se nevešt. Nastavite sa čitanjem… “Ne vršite po Pravopisu!”
