У време кад радње, чуј радње, читаве фирме ничу и нестају, послују под неким именом па их неко купи… нема више смисла користити их као оријентире. У време моје бабе се знало, “код Виде” је онај ћошак где керамит излази на Ечански друм, тамо је била Видина кафана. Кинта је била онај крај где је била кафана “Последњи динар”. “Код Вирага”… хм, то се више не сећам, ваљда се то данас зове “на Леснини”.
Један такав оријентир се запатио ових година. Сви таксисти знају, само кажеш “код три трафике” и стигнеш овде.
Згода код ове варијанте је што нема имена. Могу да мењају власнике и садржај колико хоће пута, назив ће остати.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 5”
паз, деране, прелазим у скроз лалински, ем ће шефу да се свиди ем да видим јел умем ил нумем. се сећаш кад ти графити нису били у спреју ко данас, него јал ексером јал брисом у малтер ил дрво па све нека ћошкаста слова испададу? а и то се само потписивали, није било тих парола. е онда наиђе неко здраво јако залудан па испише оно “имена луда налазе се свуда”. то сам се чудио, како га не мрзи.