Veliku muku trpim u životu: prinuđen sam da radim mnogo, često i vikendom, život mi se pretvorio u dane mrmota. To samo po sebi nije neki problem, jer ne radim za ping-pong loptice, a pogotovo me nije On obećao Njima da radim bez pišanja i pauze vasceli dan za male pare. Nego bih voleo da slušam muziku, a ne smem. Problem se sastoji iz toga što često naleti nešto čemu bih odmah hteo da utvrdim poreklo, godinu, muzičare na snimku, čega još ima na albumu… I dok dlanom o dlan, upropastim radni tempo.
Ponekad ipak ne mogu da odolim: pustim bar Radio Paradise da me zabavi neki minut… Neki sat. Ili dva. Ili tri. Onomad je iz Bilove plejliste naišla ova numera:
A to se, nešto kasnije, pretvorilo u paničnu jurnjavu da postignem rok za neki posao koji sam morao na vreme da uradim. Jer – posle ove svirke, neizostavno sam morao da čujem još muzike grupe Manassas.