Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
In memoriam: Kóbor János (1943-2021)
Vest da je otišao Janoš Kobor zatekla me je u kasno u ponedeljak, 6. decembra.
O grupi Omega i svojoj privrženosti njenoj muzici i scenskom radu već sam pisao ovde i ovde, pa ako želite, skoknite tamo da biste čuli i saznali više.
No, svakako danas nisam ni mislio da govorim o muzici. Danas sam ljut.
In memoriam: David Longdon (1965-2021)
Svet je čudno mesto, a nikad ne znaš šta donosi sutra. Ljudi dolaze u naše živote i odlaze iz njih, ponekad neprimetno, ponekad uz pompu. Kad ti neko postane drag, makar i da ga ne poznaješ lično, a jasno je da je on retka zverka, teško je kad čuješ da ga više nema. David Longdon je bio čovek sa čijim muzičkim delom sam se zbližio tokom nekoliko poslednjih godina. Otišao je iznenada, kad mu vreme nije, u naponu životne i stvaralačke snage, ostavljajući za sobom muziku koju je lako voleti.
Sasvim je moguće da većini vas to ime ne znači ništa. Štaviše, dok se ovo nije desilo, osim Zoće Peacocka, među mojim ličnim drugarima niko ne bi znao ko je to. Eventualno bi tek poneko reagovao na pojam Big Big Train, što je naziv matične grupe u kojoj je Longdon radio.
Pokušaću da sredim misli. Najzad, prošlo je već skoro tri nedelje.
Nastavite sa čitanjem… “Otputovao, a nije stigao da ispriča sve”
Pomislim nekad na bivša jutra,
na bivše ljude i bivša mesta,
al’ put me vodi samo u sutra.
Život je jednosmerna cesta.
In memoriam: Bill Rieflin (1960-2020)
Neću se mnogo začuditi ako me iko od vas zapita “izvini, a ko je Bill Rieflin“. A poneko će možda reagovati kada prepozna ime koje je prekjuče pročitao na nekom od muzičkih portala, u vesti o njegovom odlasku na Neko Bolje Mesto.
Sva je istina da ja za ime i lik tog čoveka ni ja nisam znao do pre nešto manje od šest godina. A istina je i to da donedavno uopšte nisam razmišljao o pozamašnom obimu muzičkog delovanja koje je taj neverovatni čovek ostavio svetu, nego sam ga upoznao u samo jednom izrazito uskom kontekstu. A tamo nije bio toliko upadljiv; štaviše, njegov rad se može opisati onim volšebnim “primetio bi koliko je važan tek kad bi ga isključio iz zvučne slike”. Zato ću vam ga danas zvučno predstaviti najpre u jednom naročitom izdanju.
Na albumu Largo (2001), koji su Bill Rieflin i Chris Connelly potpisali zajedno, Rieflin je imao ulogu koautora, producenta, snimatelja i inženjera postprodukcije, klavijaturiste (na klaviru i sintisajzerima) i pratećeg vokala.
Nastavite sa čitanjem… “Perfekcionist kojeg je bilo lako voleti”
In memoriam: Ric Ocasek (1944–2019)
Ric Ocasek može mirno da spava. Voleo je najlepše žene, a pesme su mu i dalje aktuelne… Šta se bolje može poželeti?
U leto 1979. godine jedan od “dobrih đaka” koji su završnu godinu srednje škole proveli u Americi vratio se kući sa pregršt singlova. Išli smo kod njega da čujemo šta se dešavalo dok je bio tamo, a te singlice su bile zvučna kulisa – rekao nam je da su to izvođači koji su popularni na studentskim radio stanicama. Tada sam prvi put čuo za grupu The Cars. Pevali su presmu “Just What I Needed” o dosadnoj devojci koja se zalepila za frajera i ne da mu da diše. Zvuk benda je bio interesantan: oštre gitare i neočekivani upadi sintisajzera su nekako bili u kontrastu sa nekom vrstom popa kojem je pesma naginjala.
Dovoljno da se ozbiljnije zainteresujem za ove momke.
Napustio nas je muzičar koji se opirao kategorijama i čiji uticaj na druge muzičare, naročito pevače, još uvek nije sagledan u celosti.
Više se i ne sećam kada, kako i koja je od singlica The Walker Brothersa dospela do mene. Sećam se samo svoje reakcije u trenutku kada je Scott Walker počeo da peva. Pomislio sam: Bože, kakav glas ima ovaj čovek!
I zajedno sa njima otputovao direktno u Nirvanu.
Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Scott Walker (1943-2019)”
Bila je to čudna kombinacija divljačke energije i suptilnog senzibiliteta.
I kao što rekoh juče: kao da prvi znaci proleća navlače crne vesti… Taman sam napisao onaj poslednji pozdrav Dicku Daleu, kad na jednom od feedova muzičkih časopisa koje pratim naleteh na vest:
“Hard rock gitarist Bernie Tormé, najpoznatiji po kratkom angažmanu u bendu Ozzija Osbournea ranih osamdesetih, preminuo je u subotu, 17. marta 2019. Imao je 66 godina.”
Ime mi je bilo poznato, ali sasvim sigurno ne iz Ozziejevog benda: pre nego što sam pročitao u tom članku, setio sam se gde i kad sam prvi put čuo za njega.
Uh… Davno beše: ta LP ploča je bila vruća ispod prese kad sam je u jesen 1980. dobio od druga za rođendan.
Bio je jedan od onih malobrojnih gitarista koje nepobitno prepoznate posle samo nekoliko tonova.
Ne znam da li je pravilo, ali nekako mi se čini da sa prvim znacima proleća dolazi i povećan broj vesti o Onim Konačnim Selidbama. Tako me je preksinoć me je zatekla informacija da je Dick Dale, gitarista kojeg su nazvali kraljem surf gitare, otišao na Neko Bolje Mesto. Da je još malo poživeo, u maju bi napunio 82.
Bio je jedan od prvih gitarista čiji furiozni staccato stil je bio moguće prepoznati posle samo nekoliko tonova.
