Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
In memoriam: Mark Hollis (1955–2019)
Pre dva dana me je zatekla agencijska vest da je umro Mark Hollis. Većini ljudi ovo će da promakne jer ne znaju ko je, zapravo, u pitanju. Ali, ako vas podsetim da je on bio onaj lako prepoznatljivi glas, glavni autor pesama i spiritus movens grupe Talk Talk, verujem da će stvari odmah da dođu na svoje mesto.
Oko njegovog delovanja i ostavštine isto mišljenje dele kako kritika, tako i publika.
Danas se navršava šezdeset godina otkako je jedna avionska nesreća promenila kurs moderne muzike.
Žureći da stigne na odredište sledeće svirke i odmori se malo, Buddy Holly je te februarske večeri naručio avion četvorosed, da ga preveze iz jedne pripizdine u Ajovi na sledeće odredište logistički prilično jadno organizovane turneje po smrznutim državama američkog srednjeg zapada.
Taj let se nikad nije završio.
“Još od malena moja ambicija je bila da živim okružen muzikom. Nisam hteo da propustim ništa. Otuda nisam mogao da delujem samo na jednom planu. Volim da sviram, dirigujem, pevam, pišem pesme ne obazirući se na vrstu i muzički stil. I to radim čitav svoj život, u svakom trenutku, ozbiljno, iskreno i sa dubokom predanošću.”
Ovako je Michel Legrand opisivao svoju strast prema muzici i zbog toga je jasno da pripada društvu onih koje je teško klasifikovati. Stalno lutajući između džeza, klasične muzike, mjuzikla i easy listening pesama, ostavio je neizbrisiv trag u onome što mu je najbolje išlo – filmskoj muzici.
Muzički kredo mu je glasio: “Melodija je ljubavnica kojoj ću uvek biti veran.”
Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Michel Legrand (1932-2019)”
Ona zaslužuje barem naklon poštovanja, ako ne i više od toga.
Humble Pie, u svim inkarnacijama i svim sastavima, sa svim sitnim varijacijama stilova tokom postojanja, spada u one grupe pred kojima se obično spontano javi ona blesava misao: a zašto ja tu muziku ne slušam svaki dan?
No, bez obzira na to što danas slušamo jednu od najljućih vokalnih interpretacija neverovatnog Stevea Mariotta, jednu od meni omiljenih iz opusa grupe, razlog što se danas podsećamo ovog snimka je drugi.
Ta devojčica sasvim desno.
In memoriam: Bernardo Bertolucci (1941-2018)
Suština pasijansa se oprašta od velikog umetnika, čoveka koji je svojom vizijom udahnuo nešto svoje svetskoj kinematografiji i postao uzor.
Neki će ga pamtiti po mračnom ostvarenju “Poslednji tango u Parizu” (1972), drugi po veličanstvenom epskom fimu “20. vek” (1976). Ali, činjenica je da je Bertoluči svu raskoš svog genija pružio tek u vrhunskim produkcijama koje su se okrenule kulturama o kojima ne znamo ništa: u filmovima “Poslednji kineski car” (1987) i “Mali Buda” dostigao je pravo na besmrtnost.
Putuj na oblacima svog dela, Majstore. Pamtićemo te.
Na šturu agencijsku vest da je preminuo Aznavour, samo sam se zaledio. Jer, on je bio poseban čovek, ne samo za mene. Na ovom mestu sam već jednom napisao: voleli mi šansone ili ne, ovom autorskom/pevačkom gigantu ne može se sporiti ono po čemu je najpoznatiji. To su neverovatan šarm i harizma, koju retko ko poseduje u tolikoj meri, kao i emotivno izvođenje koje nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
Pustio sam kolekciju njegovih pesama i nasuo sebi jednu šljivovicu da popijem Maestru za dušu, kao što je red i običaj u ovim krajevima.
Nastavite sa čitanjem… “Ostade zgužvano u kariranom kafanskom stolnjaku”
In memoriam: Burt Reynolds 1936-2018
Sinoć je stigla vest da je Burt Reynolds podlegao dugogodišnjoj bolesti srca na nekoj klinici negde na Floridi. U to ime, prisećamo ga se muzikom iz izvesno najpopularnijeg filma u kojem je ostvario najznačajniju ulogu u karijeri: Smokey and the Bandit (1977).
Burt Reynolds beše jedan od svojeglavih momaka Holivuda. Štaviše: navodno je jednako čuven po ulogama koje je odbio kao i po onima koje je odigrao!
Jon Hiseman, vođa i bubnjar grupa Colosseum, Tempest i Colosseum II, da ne pominjemo mnoge druge koji izazivaju blagu jezu i strahopoštovanje, čovek koji je pomerio obrasce progresivne muzike tako što je spojio nespojivo i premostio ono što su pre njega svi tvrdili da se ne može premostiti, otišao je pre vremena na Neko Bolje Mesto, u ranim jutarnjim časovima 12. juna 2018. godine. Devet dana je nedostajalo da navrši 74 godine života. Do časa kada ga je kratka i žestoka bolest doslovno izbacila sa scene, jer turneja se tek zaletela, živeo je za muziku koju voli.
Danas ćete pročitati nekoliko reči u slavu velemajstora. Te reči su napisane na dve tastature: jedne u Kragujevcu i jedne u Kikindi, a napisala su ih dvojica prijatelja čije poštovanje prema muzičkom opusu Jona Hisemana traje već dugo i nepokolebljivo je.
Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Jon Hiseman (1944-2018)”
