Postoje dva za mene podjednako važna razloga što danas slušamo ovu pesmu.
Malo je anahrono, zar ne? Ali, problem je u tome što je još uvek aktuelno.
Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Postoje dva za mene podjednako važna razloga što danas slušamo ovu pesmu.
Malo je anahrono, zar ne? Ali, problem je u tome što je još uvek aktuelno.
Дуго нисам ни знао да је ово у ствари рокенрол. Јер је измицао оној дефиницији рока као уметности побуне – штавише, у оним раним годинама, могао се чути на сто места где прави рок нису пуштали ни у предсобље. Јер је у суштини неутралан.
Нема става док се не пусти глас. Овако, ћутке, може се свашта, и да се направи поприлично иновативна музика ван тадашњих шаблона. Ево, “Сенке” из 1960.
Не, ово није музика за истоимени филм из 1954, него је, ахем, рађена по мотивима тог филма (што схватите како хоћете, није ни мени јасно).
Зачудо, целе 2006. нисам снимио ниједну кафанску. Ваљда зато што нисам ни залазио. Онај посао се завршио, нови нису захтевали никакве одласке било куда, па ни на пиће. Зато је 2007. осветлала образ.
За ову екипу сам радио већ целе две недеље, исто од куће, а онда се газда сетио да би било лепо да се видимо. Пошто познаје мој крај (а и има с ким да подгреје сарме у комшилуку), договоримо се да се нађемо у Гаврану.
Није неки проблем, знам и ја свој крај, поготово Атлантску улицу, где је забрањено псовање и крстарење (што је уклоњено са сајта о глупим законима, али саобраћајни знаци још стоје). До Гаврана никад нисам свраћао, Атлантска је бре за туристе а не за нас.
muči me gorušica.
toliko me muči gorušica da mi dođe da vrištim. ali ne smem da pustim glasa, jer je mnoge oko mene obuzela nekakva moda naopakog razumevanja stvari. meni je to jasno: što je manje razmišljanja, to je više nagona krda da oni koji misle budu proterani, jer njihovo mišljenje kvari spokoj drugima. što ono kažu: kada glavu ne popuniš znanjem, onda prazna mesta budu popunjena taštinom. a to znači da jednom iskazan stav koji nije posledica mišljenja ostaje zanavek, jer tašti ljudi nisu sposobni da priznaju grešku. najgore od svega: tašti ljudi su danas model i ideal deci oko nas. deca veruju baš njima, koji im daju zabavu i preporuku da imaju pravo na svaki stav, ma koliko glup on bio, a ne nama, koji zahtevamo od njih svakodnevni napor kritičkog mišljenja i trening mentalne kondicije koji će ih dovesti dotle da ljude, stvari i pojave umeju da vide pravim očima i nazivaju pravim imenima, stavljajući ih potom na mesto koje zaslužuju.
imam drastičan primer masovne histerije nedostatka zapažanja: znate li ko je andre rieu?
Podelili su Oskare, opet. Nije važno ko je šta dobio°. Nije važno koliko je dobar film koji je dobio pedeset sedam Oskara. Nije važno ni kako i zašto svi oni tamo održavaju sliku glamura u nečemu što realno nije predmet glamura, već je jedna prosta, lukrativna industrija koja donosi više novca nego industrija proizvodnje materijalnih dobara.
Svaki čas je dobar, a ovaj je najbolji, da se prisetimo najvažnijeg pojedinačnog događaja u istoriji 86 svečanosti dodela godišnjih nagrada američke Akademije filmske umetnosti i nauke iliti Oskara.