Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dragi naši,
Kao što je red, zimsku prazničnu sezonu ćemo obeležiti nedoličnim ponašanjem uživo i neradom na blogu onlajn. Lepo se provedite: mislite, radite i budite sve ono što želite da mislite, radite i budete. Okupljanje zakazujemo tamo negde iza pravoslavnog Božića.
Živi bili!
$#$
“Šefe, zašto si se ućutao? Reci i ti nešto!”, rekoše mi.
Odgovor je izrečen i neki su ga čuli, ali sam ga se i ja uplašio, pa sam odlučio da ga ne prenosim ovde. Najzad, valja da pazim u slučaju da vaša deca ponekad pogledaju u pravcu ekrana…
Dragi naši,
Evo, došao je i taj dan, konačno, da se rastanemo od zdrave pam…. (uh, pobrkao sam papire, jebote…. aha!) …je i taj dan… kad s…mo najzad učinili taj ključni korak u praz… taj korak u bolje sutra, koje i vama želimo a kako ste vi jeste li svi zdravo je li strina najzad zdek…. (uh, opet! pa rekao sam ti da staviš u fasciklu!)… …lje sutra, koje nam daje nove mnogu…. mogućnosti da vam budemo bliže i vi nama budete bliže, je li tako, da. K-hm…. Eeee…
Ovako nećemo stići daleko. Hajde da pokušamo ispočetka.
– * –
Dakle, dragi naši, eno nas i na fejZbuku. Ali ne više gerilski, kao do sada, već zvanično, čak smo i aplikaciju angažovali.
Nastavite sa čitanjem… “Ajde da se fejZbučimo, da nam oči sjaje…”
Znate li šta je ovo?
I am not frightened of dying. Any time will do…
Ne, pobogu, nema ovde nikog sa suicidalnim razmišljanjima (osim ponekad, kad Šef podvikne zahtevajući da se požuri sa nekim pisanjem, ali to je tek onako, figurativno). Ideja je u tome da od života možemo, smemo i umemo da zatražimo i malo više. To podrazumeva nameru da pohađamo i neka druga mesta, nimalo virtuelna, već sasvim konkretna. Poželeli smo da usput skinemo sa sebe teret obaveze, jer obaveza je teška čak i kad se odnosi na nešto što volimo da radimo.
Elem, pauza: počev od ovog časa, pa tamo negde do iza pravoslavnog Božića, Suština pasijansa ulazi u režim pauze, a Sedam samuraja Skoja će se pojavljivati ovde možda, bez osobitog plana, što bi rekli – tek ako imamo šta da kažemo.
Srećna vam Nova, sve najbolje, dobar dan, laku noć, kako ste, dobro došli, živeli, odmah se vraćam, sredina napred, ft1p, gledaj šta ćeš, ko poklopa popu bob, na vr’ brda vrba mrda, ćao, sajonara, doviđenja i hvala na pažnji.
jedini način da se odistinski hvalim kako imam lepe unuke jeste da ih nagovorim da se prošetaju sa mnom. slike su odavno podložne montaži i više mi niko ne veruje kad se hvalim foto-sadržajem mobilnog telefona (slike po novčanicima su demode čak i za nas matore; u stvari i novčanici su demode).
ali još uvek samo najmlađa pristaje da sa dedom prošeta bečićkom plažom i to pod uslovom da je ubedim da ću stvarno da joj kupim onu “prelepu narukvicu od morskih školjki” i sladoled sa pet kugli.
e, derane, kakve smo mi nekad priredbe pravili, to da si video! al’ najbolja mi bila jedna iz nehata što smo složili za osmi mart, beše valjda sedamdestreće. bio sam valjda treći gimnazije, a tu negde je neko od profesora odlazio u penziju, a onda u rasporedu časova urnebes. prvo celu nedelju nemamo njegov čas, a onda i kad su primili neku mladu na to mesto, opet je trajalo dok se složilo. naravno da smo imali malo malo pa prazan čas, hehe, ama su često uspevali da nam uvale i neku zamenu. tako smo te nedelje pred osmi imali već pet časova srpskog, izešga, bilja je kanda imala viška vremena pa evo nje svaki čas kod nas. e kad je trebalo da nam dođe na zamenu u subotu na šesti… jeste išli smo i subotom, to su tek ovi userenjaci posle dobili slobodne subote, e tu je nama pukao film, napišemo na tablu “vidimo se u ponedeljak” i razbežimo se.