Tag: jackson browne

Pesma za Barcelonu

Snimaju li se još uvek veliki albumi? Nego šta!

This is a song for Barcelona, for architecture and fútbol
And for the streets that gave me refuge
In my escape from rock and roll

Jackson Browne je jedan od retkih muzičara o čijem liku i delu nema šta da se raspravlja. Ne zbog toga što je jedan od naših miljenika o kome smo dosta pisali na blogu, već zbog lako proverive činjenice da je autor/koautor mnogih fantastičnih pesama i omiljeni lik među kolegama. Delio je sa njima pozornicu kad god su ga zvali, pisao im pesme i nesebično im pomagao na druge načine kada bi mu se ukazala prilika i još koješta se zanimljivog dešavalo što ćemo jednoga dana saznati kada mu bude izašla autobiografija. Na ceremoniju na kojoj je Browne uvršten u Rock And Roll Hall of Fame 2004, godine, Bruce Sprengsteen je održao uvodni govor i na pravi način se našalio sa nelogičnom odlukom da su se među velikanim pre njega našli Eagles rečima: “Napisao si pesme koje bi oni voleli da su napisali.” I svi su se u sali smejali jer su znali je da bukvalno svaka pesma koju je Browne napisao interesantna na svoj način.

Samo je treba preslušati mnogo puta i pohvatati sve finese koje su u njoj.

Nastavite sa čitanjem… “Pesma za Barcelonu”

Dug put okolo

“Pravio sam greške, ali ne one koje svet misli da sam napravio.”

Kada si u karijeri uradio sve što je moglo da se uradi, a pritom si napravio tek možda poneku omašku koja dokazuje da si samo ljudsko biće, tada zaslužuješ da ponekad zastaneš i osvrneš se, prosto zadovoljstva radi. Ali kad si takav umetnik da te kopiraju čak i najveći, a pritom ne gubiš tlo pod nogama i slavu si preneo na svoju muziku, a ne na sebe, onda poštovanje koje sledi nije moguće poljuljati nikakvim trendovima niti argumentima galame.

A preko svega, ako se svetu obraćaš samo onda kad imaš nešto da kažeš, tom svetu bi bilo pametnije da obrati pažnju na to što ćeš reći.

Nastavite sa čitanjem… “Dug put okolo”

Poslednje slovo, pa odoh

I’m closing the book on the pages and the text
And I don’t really care what happens next
I’m just going
I’m going
I’m gone

Potkraj svoje autobiografske ispovesti My Cross to Bear (2012), Greg Allman proklinje dan kad je prvi put ušao u jedan ćumez za tetovažu u San Francisku, potkraj šezdesetih. Bile su to “romantične” godine, kada se o sterilizaciji igala nije vodilo računa. “Mislio sam da sam odrastao”, veli Gregg, “kakvo sranje…” Tu epizodu vam ne bih prepričavao u detalje, jer možda među čitaocima ima gadljivih; pročitaćete to u ovoj knjizi, koju vam toplo preporučujem. Uglavnom, Gregg je manje-više siguran da je to bio dan kada je zaradio hepatitis C, stravičnu boljku sa kojom se preganjao dobar deo svog života, a koja je predugo tiho tinjala i rasturala ga. Razni simptomi su pripisivani cirozi, a pijanstva su ponekad znala da traju mesecima bez prekida.

Cena koju je veliki muzičar na kraju platio bila je ultimativna. No, ako je za utehu, otišao je u stilu velikog frajera, već pomirenog sa Onim Gore i izazivajući sudbinu ulaskom u studio.

Nastavite sa čitanjem… “Poslednje slovo, pa odoh”

Nije nam se dalo

Iako je u vezi sa K. sve išlo kao podmazano, neprestano mi je ponavljala jedno te isto pitanje: “Kad ćeš da me ženiš?” Džabe sam joj objašnjavao da nemam nikakav problem sa samim činom, već sa njegovim posledicama – u to vreme ni ona ni ja nismo bili u mogućnosti da se sami organizujemo. A od ljubavi se, kao što svi dobro znamo, ne živi. Vremenom, počela je da gubi strpljenje, pa je bilo samo pitanje dana kada će nam se putevi razići.

Normalno je da sam otpatio svoje…

“Hasten Down The Wind“, pesma Warrena Zevona koja opisuje sličnu situaciju, pokazala se delotvornom. Pojačavala je bol do krajnjih granica. Ali bol, kao što je slučaj i sa temperaturom, brže prođe ako je jačeg intenziteta.

She tells him she thinks she needs to be free
He tells her he doesn’t understand
She takes his hand
She tells him nothing’s working out the way they planned

She’s so many women
He can’t find the one who was his friend
So he’s hanging on to half her heart
He can’t have the restless part
So he tells her to hasten down the wind

Then he agrees he thinks she needs to be free
Then she says she’d rather be with him
But it’s just a whim
By which she hopes to keep him on the limb

She’s so many women
He can’t find the one who was his friend
So he’s hanging on to half her heart
He can’t have the restless part
So he tells her to hasten down the wind

Kao i sve Zevonove pesme, i ona je oslonjena na igru rečima: stihovi se smenjuju čas u muškom, čas u ženskom licu, pa je teško da se razluči ko je u njima više nezadovoljan. Pre se može zaključiti da i akteri nisu načisto sami sa sobom i još uvek su nesigurni šta bi trebalo da učine sa svojom vezom.

warrenzevonKlasična priča sa kojom svaki čovek na planeti može da se poistoveti. Ujedno, to je dobra ilustracija da je u vreme kada je ova pesma završila na Zevonovom povratničkom albumu, svet napokon saznao da se tu radi o izuzetno inteligentnom, vanserijskom songwriteru koji je već zreo autor.

Kurioziteta radi, prateći vokal je Phil Everly, plačljivi slide na gitari izvodi David Lindley, a produkcijom se bavio Jackson Browne.

K. sam ponovo sreo nakon nekoliko decenija. Kada sam je kurtoazno pitao šta se dešava u njenom životu, samo mi je kratko odgovorila:

“Ćuti, tri puta sam se udavala. Trenutno sam slobodna.” Princess