Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
U nedeljno jutro, tema koja je više od onog što većina nas želi da primi u sebe. Poezija! I to kakva! Nemojte da bežite: obećavamo vam veliko zadovoljstvo. Prpeustite se slici i reči.
Baci preko celog ekrana i uživaj u HD kvalitetu. Vidimo se kroz četiri minuta.
A onda, i u slovnim znakovima, na dva jezika.
Poznajete li ikog ko ne voli “Leteći cirkus Montija Pajtona”? Koliko znate o toj produkciji? Ne, nećemo vas terati da primetite kako i “Monti Pajton” i “Neven” imaju iste preteče, nego bismo ovog puta hteli da vas podsetim ona one ludačke kolaž-crtaće koji su se pojavljivali u početnoj i odhjavnoj špici, kao i između skečeva. A te animacije pravio je jedini Amerikanac među Englezima, čovek kome je od cele rodne Amerike za sve ove godine ostao samo vrhunski predmet sprdnje: Terry Gilliam.
U sledećem video-isečku. čovek objašnjava kako to radi.
Kad je neko lud, onda tu nema pomoći. A kad je uz to još i genije, bolje ćete proći ako se ne opirete.
Rešili tako ljudi da naprave neko čudo, pa odlučili da lansiraju poljski klozet u vazduh, barem sto-dvesta metara, pa nek’ ide život. U neka doba, posle mnogo peripetija, objaviše da su spremni za poduhvat i zakazaše lansiranje za prošlu subotu. Sjati se silna svetina da posmatra događaj, jer šta može biti važnije od lansiranja kenjare subotom.
Moralo je da se desi pre ili kasnije. Uhvaćen sam kako zveram u telefon iako je trebalo da zveram u posao. Nije imalo svrhe da potežem onaj patetični izgovor tipa “tek sam ga kupio, pa ga konfigurišem” ili “samo da prenesem imenik” ili šta ono još beše od tih izgovora, jer samog sebe sam uhvatio, a tu barabu do sada nijednom nisam uspeo da slažem.
Tek, bejah suočen sa stvarnošću u kojoj sam i ja postao telefonski zombi, pa makar i na nekoliko sati dva dana nakon kupovine, kad sam najzad raspakovao telefon iz kutije. Najzad rekoh sebi: “vidiš da je telefon pojeo bateriju od podneva do decembarskog mraka dok si drndao Wi-Fi, a pritom nisi uradio ništa pametno niti si se zabavljao; svedi ti to sokoćalo na ono što ti treba”.
Tako i bi. Rezultat: pred odlazak na spavanje spavanje trećeg dana posle punjenja, posle više od 60 sati uobičajenog korišćenja, imao sam još 71% struje u telefonu. Znači, može i tako: da imam struje za 7-10 dana funkcije u uobičajenoj eksploataciji.
Da li se sećate šta se desilo kada je Elwood Blues izrekao tu rečenicu policajcu nakon što je prešao raskrsnicu na crveno u filmu “Blues Brothers” (1980)? Nastupila je jurnjava po tržnom centru veoma vredna sećanja.
A onda su neki ludaci rekonstruisali celi scenu – LEGO kockicama. Pa’j sad:
Ne, ne mislimo na one prve tri patetične noći krajem marta 1999, kad smo sprovodili zamračenje prozora, kao što su nas učili na časovima ONO i DSZ, ne bismo li prevarili bombardere. Mislimo na spontano zamračenje u kome odjednom ostajemo bez svog osvetljenja u noći, ama iz bilo kog razloga.
Kako bi izgledala noć pod vedrim nebom kada bi jedan velegrad prestao da osvetljava sebe i sve oko sebe? Ništa se ne bi videlo? Ili bi se, može biti, ipak videlo sve? Neko je to istražio. I evo hipotetičkog rezultata koji ne bi bio daleko od stvarnosti.
(Ne grešite dušu: razvucite ovo preko celog ekrana i gledajte kako dolikuje.)
Evo šta se dogodi kad igraš na jednu kartu.
To je stvar perspektive gledanja (i perspektive neposredne budućnosti): pandur je jači od keca, to je valjda jasno.
Zen. Ne treba tekst. Treba slika, treba ton. i to je dovoljno.
Ajde sad lepo razvuci sliku preko ekrana.
E, tako. Nema dalje. To je to.